Сваки Столтенберг има свог Брејвика
ЗАШТО ЈЕ НОРВЕШКА ТРАГЕДИЈА ПОДСЕТИЛА НА ТИМОТИ МЕКВЕЈА И ОКЛАХОМА СИТИ ИЗ 1975.
норвешки премијер Јенс Столтенбер, осумњичени Андреас Брејвик
- Меквеј, бивши припадник Делти, направио бомбу од нитратног вештачког ђубрива и дигао у ваздух управну зграду у центру града
- Брејвик такође прави бомбу од вештачког ђубрива, које је купио у Пољској, поставља комби испред зграде владе у Ослу, изазива експлозију
- Огромну зграду у Оклахома Ситију разнела је такозвана барометрична бомба постављена унутар зграде, а такву софистицирану бомбу немогуће је направити у гаражи
- Да ли је Андерс Брејвик такође "војник на програму"? Чији и с којим задатком?
Пише: Милан Видојевић
АНАЛИТИЧАРИ у светским медијима још нису начисто да ли је Андерс Брејвик само још један лудак који је своју болест испољио на страшан начн или је реч о "завери," о "одбрани Европе, цивилизације, хришћства", од стране неких непознатих, нових фундаменталиста којима је доста шећерне водице и лепих прича о идиличној Европској Унији и који су се латили оружја јер им је доста лажи.
С које год стране да приступите анализи овог догађаја, нећете погрешити јер је вишезначан и сигурно да ни једна тренутна анализа не може да пружи одговоре на сва питања. Ни ја не могу да одолим изазову, поготово што је реч о догађају који ме подсећа на нешто што се већ десило.
Да ли се сећате Тимоти Меквеја и експлозије бомбе у Оклахома Ситију, 19.априла 1995.године? Подсетићу вас, бивши припадник Делти направио је бомбу од нитратног вештачког ђубрива и дигао у ваздух управну зграду у центру града, био ухапшен пар дана касније, осуђен и погубљен, 11. јуна 2001.године.
Андерс Брејвик такође прави бомбу од вештачког ђубрива, које је купио у Пољској, поставља комби испред зграде владе у Ослу, изазива експлозију са смртним последицама. Интересантан податак, који можда нема везе са догађајем, јесте да је Пољак који је Брејвику продао ђубриво одмах после тога "затворио радњу" и сад ради нешто друго.
_____________________________________________________________________________________
“Расмусене човече, знам одавно да опстанка САД, твог принципала, нема без дроге. Нисам знао да је ситуација тако трагична, мада 20 тона хероина месечно са Косова, које превозе камиони Еулекса, није мала ставка. Која је улога НАТО пакта у нарко-привреди САД-а, ти сигурно знаш, зато је важно да Срби не буду сметња.”
_____________________________________________________________________________________
Званична верзија истраге атентата у Оклахоми описала је Меквеја као припадника екстремно десничарске милиције, "аријеваца," која се спрема за оружани сукоб са америчком владом, за одбрану "америчких вредности" а против "ционистичке окупационе власти" у Америци. Симпатије јавног мњења биле су на страни, барем у почетку. Нико није обраћао велику пажњу на чињеницу да је Клинтонова влада увела неколико закона кроз такозване "председничке одлуке," којима је директно негирала нека уставна права грађана и инаугурисала ванредно стање, које се касније само надограђивало, посебно после напада на Њујорк, 11.9.2001.године, које траје и данас.
Незванична верзија истраге, коју су радили многи угледни пензионисани генерали војске САД, стручњаци за експлозив, као и бивши агенти ФБИ и полиције, показала је другу, за мене мрачнију слику, врло могућу, у Меквејевом случају чак истиниту, верзију истог догађаја.
Огромну зграду разнела је такозвана барометрична бомба постављена унутар зграде. Такву софистицирану бомбу немогуће је направити у гаражи, па се поставило питање како се она уопште нашла у згради.
Други непријатан детаљ био је да су сви запослени агенти ФБИ, чије су се канцеларије налазиле у тој згради, добили поруку на пејџер да не долазе на посао тог јутра. Многи сведоци су касније изјавили да Меквеј није био сам у комбију, већ је с њим био и човек који је имао "арапске црте лица." Даљом независном истрагом утврдило се да је реч о Ирачанину, припаднику специјалне јединице америчке војске, експерту за минирања и експлозиве, који је лако нашао заштиту у војној бази, после чега је било немогуће наћи га.
_____________________________________________________________________________________
“Не знам да ли је Андерс Брејвик анђео освете или демон из пакла, али се размишљам да ли његово надугачко и нашироко писање о Србима случајно коинцидира са дешавањима на северу Косова?”
_____________________________________________________________________________________
Тимоти Меквеј је био професионални војник специјалних јединица са уграђеним биочипом за идентификацију, па га је сателит лако лоцирао и полиција га лако ухапсила. Није бежао, мислио је да је "на задатку," па се ускоро појавило тумачење да је био на "програму контроле ума" и да је "неко укључио програм" и послао га да изврши атентат.
Да ли је Андерс Брејвик такође "војник на програму"? Чији и с којим задатком? Његов манифест на 1300 страна, у коме објашњава своју одлуку да подигне антиисламску револуцију у Европи, да је на крсташком походу и да је први циљ влада његове земље, коју је оптужио за мултикултурализам и увођење исламске културе у Норвешку, могао би да се оцени као бунцање човека оболелог од схизофреније, који је у фази болести која се одликује "месијанством," и да је његова болесна жеља да спаси свет довела до масовног злочина.
искрцавање специјалаца на острво Утоја
_____________________________________________________________________________________
“Запрепашћујуће, да не кажем фантастично, звучи званична изјава полиције да на место масакра нису могли да дођу хеликоптером, јер је пилот хеликоптера на годишњем одмору!!”
_____________________________________________________________________________________
Део "плана завере" може да буде и одсуство полиције на местима догађаја. Запрепашћујуће, да не кажем фантастично, звучи званична изјава полиције да на место масакра нису могли да дођу хеликоптером, јер је пилот хеликоптера на годишњем одмору!! Ја не знам да ли је мој начин закључивања исправан, ви ме исправите ако грешим, али из званичне изјаве полиције Норвешке, чланице НАТО пакта, чији је генерални секретар Андерс Расмусен управо Норвежанин, произилази следеће:
- Норвешке антитерористичке јединице имају укупно један хеликоптер;
- Норвешке антитерористичке јединице имају укупно једног пилота;
- Ако пилот оде на годишњи одмор, хеликоптером нема ко да лети;
- Норвешким антитерористичким јединицама није пало на памет да узму нечији други хеликоптер, тако да је место масакра, острво Утоја, снимано из телевизијског хеликоптера, али у њему су били само камерман и новинар. Антитерористичка јединица кренула је колима из Осла! - па кад стигне, стигла је;
- Бродић којим су са обале кренули ка острву, почео је да пушта воду, па је мало фалило да се "специјалци" подаве. Сем што немају хеликоптере, немају ни своје десантне чамце, па је логично да пливањем крену ка острву, где их је чекао терориста који је већ испуцао сву муницију коју је имао и побио све живо што му се нашло на нишану.
Расмусене, човече, и ти си на челу НАТО пакта?! У твојој рођеној земљи терористи шенлуче из оружја купљеног у Америци преко поштанског фаха, стављају слике на Интернет, сликају се у гњурачким оделима (твоји "специјалци" нису схватили поруку - да ће се одиграти нешто у вези са водом?), објављују се скрибомански текстови које твоји "аналитичари" не читају, јер су бирократске ленштине и муфљузи, али си зато све своје снаге и способности концентрисао да на северу Косова поставиш блокаде Србима и омогућиш нарко картелу такозване "државе" Косово да има проходне "граничне прелазе."
_____________________________________________________________________________________
“По испољеном пацифизму, Столтенберг би могао да буде и премијер Србије, чији се премијер такође из све снаге труди да објасни терористима да се Србија неће бранити.”
_____________________________________________________________________________________
Ја знам одавно да опстанка САД, твог принципала, нема без дроге. Нисам знао да је ситуација тако трагична, мада 20 тона хероина месечно са Косова, које превозе камиони Еулекса, није мала ставка. Која је улога НАТО пакта у нарко-привреди САД-а, ти сигурно знаш, зато је важно да Срби не буду сметња. Не знам да ли је Андерс Брејвик анђео освете или демон из пакла, али се размишљам да ли његово надугачко и нашироко писање о Србима случајно коинцидира са дешавањима на северу Косова?
Оно што је јасно из изјава норвешког премијера Столтенберга јесте да ће се Норвешка од терориста и фанатика бранити "песничким изјавама," подметаће и други образ кад год неки терориста одлучи да мало пуца по људима. Очекујем ускоро званичну молбу норвешке владе упућену Ал-Каиди и сличнима да не врше своја дела док је у демократским земљама сезона годишњих одмора.
_____________________________________________________________________________________
“За сада, по Београд нема опасности, барем док се не заврши посао на северу Косова.”
_____________________________________________________________________________________
По испољеном пацифизму, Столтенберг би могао да буде и премијер Србије, чији се премијер такође из све снаге труди да објасни терористима да се Србија неће бранити. Ја не могу да се сетим да ли је то исти онај Столтенберг који је у распаду Југославије изигравао светског "мудаџију" и делио чврге лево и десно. То се тако ради на Балкану али у цивилизованој Норвешкој се политички мекеће чак и кад неко убије 77 људи.
Докле год америчка пошта без застоја преноси оружје и муницију на поштанске фахове, нема зиме ни за једног лудака. Докле год разни Столтенберзи чине врх власти у некој земљи за терористе нема проблема да почине било које дело. Видеће Норвешка свог бога кад Брејвик издржи максималну казну од 21 године затвора и изађе на слободу. Шта ако се у том року није "рехабилитовао" него је остао на својим "теоријским поставкама"?
Што се тиче српских обавештајних служби, које "не знају ко је запалио граничне прелазе," како би знали, кад борба против тероризма није њихов главни задатак?! Имају они своје задатке, које им дају "учитељи," и код којих би радо да положе испите, па да постану другари и пајтоси са замлатама калибра Расмусена и Столтенберга.
Само да се не занесу и забораве да у историји, како показује статистика у протеклих две хиљаде година, сваки "Столтенберг има свог Брејсвика." Не бих волео да на улицама Београда пребројавамо мртве и слушамо мудросерске изјаве о тероризму.
За сада, по Београд нема опасности, барем док се не заврши посао на северу Косова.
Буш Млађи је у 3:33 објавио крај инвазије на Ирак, а за окултисте је 333 број новог светског поретка
Окултне димензије најновије светске историје - Ирак, Србија, Либија...
- Рат је окончан 1.маја 2003. године, после 42 дана. А то је празник модерних илумината који су основани 1. маја 1776. године
- Првог маја је други велики пагански празник - Белтан. Слави се два дана, 30.априла - 1.маја, а ноћ 30.априла зове се Валпургијска ноћ или Ноћ вештица. То је врхунац календара вештица, када се на њиховој прослави појављује сам Ђаво, у облику Јарца
- Првог маја, Буш је одлетео у Сан Дијего, како би на носачу авиона "Абрахам Линколн" одржао говор и означио крај рата. На брод је ступио тачно у 3:33 часова поподне, а овај нумеролошки куриозитет није нимало случајан. Окултисти сматрају да су у Спиритуалној нумерологији најважнији бројеви 11, 22 и 33, који се називају "Мајсторским бројевима"
- Број "33" (највиши масонски степен Шкотског ритуала) симболизује највишу духовну свест коју људско биће може да достигне. А број "333" окултисти означавају као број "смрти, ускрснућа и успења" - "смрт" Старог светског поретка, а "ускрснуће и успење" Новог светског поретка
Пише: Милан Видојевић
У ВИШЕ својих текстова, у новинама и књигама, писао сам о окултним димензијама савремене светске политике. О "темпирању" догађаја на одређене датуме, паганске и хришћанске, како би се "појачало дејство" на неком месту, коришћењем "оностраних сила."
Даћу вам свеже примере, Ирак и Либију, са кратким подсећањем на Србију.
Преговори у Рамбујеу окончани су 15.марта 1999.године, одбијањем Србије да прихвати ултиматум, што је и била идеја САД. Тог тренутка Србија је себи потписала смртну пресуду. Тај датум носи злокобно име, Мартовске Иде. То је дан када је убијен Јулије Цезар, за који је планирано"убијање" Србије. Иначе, деветог дана Мартовских Ида приношене су крвне жртве, беле голубице (симболи мира), па је и Србија бомбардована 24.марта како би се српском крвљу и жртвама испунила магија паганског ритуала и заокружила намеравана зла коб намењена Србији.
Напад на Њујорк, 11.септембра 2001.године, пада на празник означен као "Усековање главе Јована Крститеља."
Јован Крститељ је светац заштитник читавог низа витешких редова, у првом реду Малтешких витезова, које због тога често зову "јовановцима." Онај ко је планирао удар у срце САД, Њујорк, није случајно изабрао баш овај датум. Била му је потребна јасна порука да се "јовановцима" задаје смртоносни ударац. Утолико је лакше претпоставити да планери нису муслимани јер код њих нема окултне праксе на овај начин.
Инвазија на Ирак 2003.године препуна је окултних значења. Јер, председник СДА Џорџ Буш млађи, започео је рат 20.марта 2003.године у 5:50 часова по багдадском времену.
_____________________________________________________________________________________
“Бушов ултиматум Садаму Хусеину поклопио са јеврејским празником Пурим.”
_____________________________________________________________________________________
Да ли је 20. март дан са окултним значењем? Наравно. То је дан уочи великог паганског празника по имену Остара, чији је врхунац 21.март, пролећна равнодневница. Двадесетог се припрема ритуал који ће се обавити 21. Тај ритуал прославља оплодњу Мајке Земље (Гаиа), како би родила плодовима, те овај цео празник из прастарих времена представља ритуал плодности, када се земља заливала крвљу жртвованих животиња.
Цео празник се прослављао три дана и почињао је 18.марта. Председник Буш се појавио на телевизији 17.марта увече, у 20:15 часова и дао ултиматум Садаму Хусеину и његовим синовима да напусте Ирак у року од 48 часова. Ултиматум је истицао 19.марта у исто време.
По израелском времену, говор председника Буша пао је 18.маја у 3:15 часова ујутру и ултиматум је истицао 20.марта у исто време. Интересантно је да се ултиматум Садаму поклопио са јеврејским празником Пурим, који се те године прослављао од заласка сунца 17. до 19.марта. Празник се слави три дана:
-17.март, Та'анит Естхер - прослава у част краљице Естер, хероине Пурима;
-18.март, Пурим;
-19.март, Схусхан Пурим - дан кад се овај празник слави у Јерусалиму.
Испоставља да је 48-часовни ултиматум Садаму падао тачно у време Пурима, што је случајност, свакако!
_____________________________________________________________________________________
“Бомбардовање Садама почело је 20.марта, такође не случајно. Планета рата, Марс, по коме је месец "март" добио име, астролошки гледано, свој раст, започет 20.фебруара, кулминира управо 20.марта! И напад на Либију почео 19.марта, што је, наравно, врхунска случајност и нема никакве везе са датумом напада на Ирак!
_____________________________________________________________________________________
Бомбардовање Садама почело је 20.марта, такође не случајно. Планета рата, Марс, по коме је месец "март" добио име, астролошки гледано, свој раст, започет 20.фебруара, кулминира управо 20.марта! На тај дан Марс је на врхунцу, то је његово испуњење!
Интересантно је да је и напад на Либију почео 19.марта, што је, наравно, врхунска случајност и нема никакве везе са датумом напада на Ирак.
Ако мислите да су ово случајности, шта ћете мислити о окончању рата против Ирака? Рат је окончан 1.маја 2003.године, после 42 дана.
Опет случајно, 1.мај има вишеструко значење. То је празник модерних илумината који су основани 1.маја 1776. године и од тада се на овај дан дешавају разне важне ствари.
И "празник рада", тако драг комунистима широм света, па и у Југославији, славио се а да се није знало да га је илуминат Карл Маркс подвалио радничкој класи света. Узгред, зашто се тај празник слави и у овој, новој, Србији? Шегрти су добили налог да га славе или је у питању типична српска немарност и заборавност, да укину "прошлост"?
Вратимо се Бушу јуниору. Првог маја се дешава други велики пагански празник, Белтан. Слави се два дана, 30.априла - 1.маја. Ноћ 30.априла зове се Валпургијска ноћ или Ноћ вештица. То је врхунац календара вештица, када се на њиховој прослави појављује сам Ђаво, у облику Јарца.
_____________________________________________________________________________________
“Ко има очи нек гледа, ко има уши нек чује. На 33. паралели налазио се Вавилон, на 33. паралели налази се Багдад! Тако се остварује план илумината, интелектуалних Каина, да се свет прекомпонује, муслиманске земље територијално расцепкају и смање, претворе у слабе енклаве.
_____________________________________________________________________________________
Првог маја, Буш је одлетео у Сан Дијего, како би на носачу авиона "Абрахам Линколн" одржао говор и означио крај рата. На брод је ступио тачно у 3:33 часова поподне, а овај нумеролошки куриозитет није нимало случајан. Окултисти сматрају да су у Спиритуалној нумерологији најважнији бројеви 11, 22 и 33, који се називају "Мајсторским бројевима."
Број "33" (највиши масонски степен Шкотског ритуала) симболизује највишу духовну свест коју људско биће може да достигне. А број "333" окултисти означавају као број "смрти, ускрснућа и успења." "Смрт" Старог светског поретка, а "ускрснуће и успење" Новог светског поретка. Тако су "владари из сенке" показали да контролишу и прошлост и садашњост, а самим тим и будућност, као што лепо пише Орвел у књизи "1984."
Ко има очи нек гледа, ко има уши нек чује. На 33. паралели налазио се Вавилон, на 33. паралели налази се Багдад! Тако се остварује план илумината, интелектуалних Каина, да се свет прекомпонује, муслиманске земље територијално расцепкају и смање, претворе у слабе енклаве, њихова богатства опљачкају, добијена демократија плати бесплатном нафтом, која је „цена обарања диктатуре.”
_____________________________________________________________________________________
* Многи наивно мисле да је знак “В” симбол “Викторије – победе”. А “В” је ознака за “Врил,” врхунски окултно магијски симбол, а они који су радознали нека истраже његово значење.
_____________________________________________________________________________________
Да вам кажем, ако не знате, шта прославља празник Пурим. Естер је била сироче, Јеврејка, коју је одгајио њен ујак, Мордекај. Естер је израсла у врло лепу девојку, која се удала за персијског цара Ахашвероша. Царев саветник Хаман, који је мрзео Мордекаја, смислио је сплетку којом је хтео да оцрни Јевреје код цара. Естер је успела да преокрене ток догађаја код цара, који је помиловао Јевреје у свом царству а обесио сплеткароша Хамана и његових десет синова за казну.
Нажалост, немам ни простора ни времена да вам дубље предочим значења свих симбола који су у оптицају.
Даћу вам само још један пример: НАТО, акроним за нови Вермахт, често се појављује као “одраз у огледалу”, ОТАН, што ће рећи ВОТАН, германски бог рата.
Ако мислите да је и то случајност која нема значење, онда сте сигурно један од милиона наиваца који мисле да је знак “В” симбол “Викторије – победе”, и да га од Черчила до либијских башибозлука показују сви који мисле да су “неког победили.”
Симбол “В” је ознака за “Врил,” врхунски окултно магијски симбол, а они који су радознали нека истраже његово значење.
Нису читали ”Капитал” брата илумината Карла Маркса
Пљачкашки НАТОИЛ се спрема и за рат против Сирије ради ”увођења демократије” и ”рушења диктатуре”
- Сад је тек постала јасна изјава америчког сенатора Џоа Либермана, дата почетком године, када је најавио управо овакве крваве обрачуне са Сиријом
- Страни фактор потпаљује верски рат у Сирији и тако покушава да обори режим Башара ел-Асада чија ородица припада шиитској мањини Алавита која чини око 12 одсто становника
- Грешку Слободана Милошевића - да се под притиском из иностранства обуставе полицијске акције и ”тражи мирно решење” - Асад за сада није направио
- Само отворена подршка Ирана Сирији и упозорење да ће оне земље које споља нападну Сирију имати посла са Ираном, одржавају овај покушај државног удара са верским предзнаком на нивоу ”локалног сукоба и унутрашњег обрачуна диктатора и демократске опозиције”
- Либерални фанатици који стоје иза ових сулудих доктрина и политичких програма већ су свет опасно приближили граници новог глобалног сукоба и морају бити одстрањени да би човечанство преживело
Пише: Милан Видојевић
СРПСКА штампа, а српски електронски медији поготово, слика су и прилика најнижег и најбеднијег епигонског ”новинарства” које се може замислити. У служби међународних медијских конгломерата који су, по дифолту, део глобалистичке илуминатско-ционистичке завере. То је лако уочљиво по потпуном одсуству објективности и правовремених информација, као и по потпуној сврстаности на страни манипулисаних медија у служби спољне политике САД и НАТО пакта.
Та слугерањска пристрасност, та срамна и кукавичка уклопљеност у специјални рат - у овом случају против Либије и Сирије - показује кратку памет (која проистиче из кратког сећања). Утолико јаднију смо И сами били жртве специјалног медијског рата у протеклих двадесет година. И, управо стаwе ствари је директни повод за овај текст у коме ћу вам понудити само мали део оног што су последњих дана српски ”демократски и слободољубиви” медији пропустили да пренесу српској јавности.
Још у априлу 2011. године, ирански председник, Ахмединеџад, упозорио је на непријатељски фактор који потпирује сукоб шиитских и сунитских муслимана у Сирији. У интерпретацији европских, америчких и НАТОИЛ медија, у Сирији је на делу обрачун диктатора Башара ел-Асада и ”демократске, грађанске опозиције” која жели ”демократске промене.”
Мали број медија је забележио да је сиријска царина и служба безбедности запленила више камиона са пошиљкама оружја и муниције, намењених ”демократски настројеним грађанима.” Управо у провинцији Хомс, у којој се месецима воде жестоке борбе, било је више заплењених пошиљки из Либана, као и заплена на граници са Турском, која се прави да је ”неутрална” и позива на мирно решење сукоба.
_____________________________________________________________________________________
“Либерман је неопрезно изјавио да сиријску опозицију данас чине припадници Муслиманске браће (који за новац данас ратују и раде за америчку и израелску обавештајну службу), и ”амерички обучени, финансирани и опремљени млади активисти.”
_____________________________________________________________________________________
Сад је тек постала јасна изјава америчког сенатора Џоа Либермана, дата почетком године, када је најавио управо овакве крваве обрачуне са Сиријом. Тада је овај политички пувандер, убеђен у сопствену важност, неопрезно изјавио да сиријску опозицију данас чине припадници Муслиманске браће (који за новац данас ратују и раде за америчку и израелску обавештајну службу), и ”амерички обучени, финансирани и опремљени млади активисти.”
Напади на полицију и војску су тактика како би се испровоцирао њихов оружани одговор а онда то користило као претекст за оптужбе против Сирије због ”кршења људских права,” од стране ”диктаторског режима,” све у складу са баљезгаријама из лабораторија НАТОИЛ пакта за специјални рат и могућу страну интервенцију, ради ”увођења демократије” и ”рушења диктатуре.”
Србија је такође била жртва ове субверзивне, ратнохушкачке философије, која је управо супротно од оног за шта се вербално залаже, када је српска полиција разбила терористичке групе УЧК крајем 1998.године.
Грешку Слободана Милошевића - да се под притиском из иностранства обуставе полицијске акције и ”тражи мирно решење” - Асад за сада није направио.
Оно што је јасно сваком ко познаје верску ситуацију у Сирији јесте да је страни фактор потпалио верски рат у Сирији и да тако покушава да обори режим Башара ел-Асада. Породица Асад припада шиитској мањини Алавита у Сирији, који чине око 12 одсто становника Сирије. Хришћана има око 10 одсто, остало су сунити, којих највише живи управо у провинцији Хомс.
Асад са породицом
“ НАТОИЛ је одавно припремао обрачун са Гадафијем, ради пљачке и отимања пребогатих налазишта нафте, земног гаса и воде. Слични разлози важе и за Сирију, која нема много квалитетне нафте, али Сирија је богата водом и контролише богате изворе питке воде на Голанској висоравни.”
_____________________________________________________________________________________
Долазак на власт БААС партије у Сирији, и родоначелника ”династије Алавита”, Хафеза ел-Асада, оца садашњег председника Башара ел-Асада, био је сигнал сунитима да се припреме за дуготрајни обрачун, не само са ”диктатором” већ и са шиитима-Алавитима.
Алавити и њихово учење, чине их посебним у сваком случају. Иако су део шиитске верске доктрине, за себе говоре да су у теолошком смислу синкретистичка секта везана за предисламско манихејско наслеђе. Само отворена подршка Ирана Сирији и упозорење да ће оне земље које споља нападну Сирију имати посла са Ираном, одржавају овај покушај државног удара са верским предзнаком на нивоу ”локалног сукоба и унутрашњег обрачуна диктатора и демократске опозиције.”
Слична ствар се дешава и у Либији. НАТОИЛ је одавно припремао обрачун са Гадафијем, ради пљачке и отимања пребогатих налазишта нафте, земног гаса и воде. Слични разлози важе и за Сирију, која нема много квалитетне нафте, али Сирија је богата водом и контролише богате изворе питке воде на Голанској висоравни.
У Либији живи преко 150 племена, са две главне племенске групације, Мегхабра у Триполитанији на западу земље и Wафаллах, која се налази у Киренајки на истоку земље.
Нафта је у Либији откривена 1959. године, док је на власти био краљ Идрис, из племена Сенусси, које је из Киренајке, и који је спремно, за мали део прихода, препустио искоришћавање нафте западним компанијама, које су то оберучке зграбиле.
Државним ударом од 1. септембра 1969. године, уз велику подршку народа, срушен је краљ Идрис, установљена република на челу са вођом револуције Моамером ел-Гадафијем. Тог тренутка почео је и племенски рат две велике племенске групације, из сенке, субверзивно, кроз бројне покушаје атентата на Гадафија, а страни фактор је био активни учесник против Гадафија, од самог почетка. Знајући то, пуковник Гадафи се оженио управо девојком, Сафијом, из краљевског племена Барqа из Киренајке, како би и на тај начин показао да Либија треба да буде јединствена земља.
_________________________________________________________________
“Гадафи је најавио отварање Афричке развојне банке са почетним капиталом од 70 милијарди долара, из којих ће се давати бескаматни кредити, са седиштем у његовом родном граду Сирту. Такође је прошле године лансиран први афрички телекомуникациони сателит који повезује Африку и САД, а све то је финансирала Либија…”
_________________________________________________________________
Сигурно је да његово разочарење није мало, јер и после четрдесет година племенске размирице сада резултирају крвавим грађанским ратом, а САД, ЕУ и њихова војна структура НАТОИЛ, нови Вермахт, гледају са чежњом на ново освајање Либије. Оно што није успело Ромелу, можда ће успети Расмусену. Кад се одбаце све лицемерне бљувотине нових гебелсовских спин-доктора, на сцени је крвави племенски рат потпаљен споља, између Гадафијевог племена Кададфа и његових непријатеља из племена Магариха и Варфала.
Српски слугерањски медији нису показали велики митинг подршке Гадафију на Зеленом тргу у Триполију, док су авиони НАТОИЛ пакта бомбардовали периферију, док траје Рамазан.
Такође српски ”медији” нису пренели речи Луиса Фаракана, лидера покрета ”Нација Ислама,” који је организовао масовни мировни марш у Харлему, 13.августа, у корист Либије и Гадафија. Од многобројних примера које је навео Фаракан, шта је Гадафи учинио у Либији, ја ћу навести само два јер су довољно карактеристични.
Гадафи је најавио отварање Афричке развојне банке са почетним капиталом од 70 милијарди долара, из којих ће се давати бескаматни кредити, са седиштем у његовом родном граду Сирту. Такође је прошле године лансиран први афрички телекомуникациони сателит који повезује Африку и САД, а све то је финансирала Либија, и тиме избегла коришћење посредних телекомуникационих веза у Европи, што је европске телекомуникационе компаније оставило без прихода од 500 милиона долара годишње.
_________________________________________________________________
“Либерални капитализам већ 300 година пљачка земље и континенте, уништава милионе и милионе становника робовским радом, болестима и ратовима. Све зарад очувања светске доминације и лажног стандарда свог становништва чију политичку подршку треба. Али, цео концепт се истрошио брже него што су очекивали.”
_________________________________________________________________
Гадафи је лош пример за велики део земаља трећег света које бивши колонијални господари немилосрдно пљачкају и данас. Његов пример показује сву опасну, виртуелну, конструкцију светске економије базиране на долару, чију улогу одавно не одржава снага америчке економије већ снага носача авиона.
Либерални капитализам већ 300 година пљачка земље и континенте, уништава милионе и милионе становника робовским радом, болестима и ратовима. Све зарад очувања светске доминације и лажног стандарда свог становништва чију политичку подршку треба. Али, цео концепт се истрошио брже него што су очекивали.
Нису читали ”Капитал” брата илумината Карла Маркса, иначе би им овај расплет био познат. Маске су пале, пљачка других земаља и њихових ресурса једино је што је преостало овој политичко-економској накази. Зато Дејвид Ајк лепо пита на свом сајту, како то да Либију бомбардују осиромашеним уранијумом, зар је то начин да се помогне грађанској опозицији Гадафија?
Остаје кључно питање: ко су фанатици који стоје иза ових сулудих доктрина и политичких програма, који су свет опасно приближили граници новог глобалног сукоба? Онда се чуде, откуд неки Андерс Брејвик?
Па, ви сте га створили, по сопственој болесној матрици. Он је јасна слика ваше потсвести. Сад је јасно каква се застрашујућа канцерозна гука појавила на телу планете.
Морате бити одстрањени да би човечанство преживело!
Либија је показала колико су УН опасна институција!
Логика агресије на Либију је типично гусарска - зашто да купујемо сировине кад можемо да их освојимо оружјем
- У глобалистичком освајању планете имамо поновну колонизацију Африке (и других делова света), ради пљачке природних ресурса и тоталног искоришћења свега што посустале економије западног света може да одржи у животу
- Сада се види да су УН опасна институција чији се лажни међународни ауторитет злоупотребљава од шачице земаља као покриће за њихове агресорске акције и планове.
- Цепање Либије, као и недавно цепање Југославије, а данас Србије, ако прође несанкционисано, потврдиће немоћ човечанства да се одупре глобалном поробљавању
- Либија ће бити претворена у „савез емирата,“ без политичке моћи и утицаја, без војске и могућности да брани своје националне интересе.
- Тако ће пљачка тећи несметано, нафта у САД, гас у ЕУ, вода у Израел
- Добићемо још један Ирак, несрећну и растрзану земљу, а та судбина прети и Сирији, Ирану, па и Пакистану
- Они који могу својим ауторитетом да се супротставе овој новој колонизацији света, седе и гледају. Мисле да неће доћи на ред, а баш им одговара повећање цена нафте и гаса, чији су и сами произвођачи и извозници
Пише: Милан Видојевић
АГРЕСИЈА на Либију започета је из два разлога: да се избегне плаћање дугова за преузету нафту од стране компанија из САД, Британије, Француске и Италије и да би се остварио план који је до сада пропао неколико пута - да се Либија подели у три државе према интересима земаља умешаних у агресију.
Звучи превише цинично, али само тај утисак имам. Прочитајте текст и онда реците шта мислите о аргументацији.
Географски положај Либије, земље преко које су хиљадама година тутњале освајачке војске али и пролазили важни трговачки путеви, један је од важних фактора за разумевање садашње политичке, етничке и економске ситуације. Иако малобројно, становништво је права слика живота на овом простору, јер ту живе Арапи, Бербери, Египћани, Грци, Иранци, Турци, Јевреји, Туареги, потомци старог народа Вандала и других медитеранских народа и многих малих етничких група.
Заиста ујединити све ове народе, пренебрегавајући њихове етничке и верске корене, немогуће је, а најближи том циљу био је управо Моамер Гадафи, свргнути вођа Либијске Џамахирије, својеврсног експеримента арапског политичког, економског и верског популизма, који је данас у пепелу племенског грађанског рата потпаљеног из иностранства. Либија је данас тамо где је била у XИX веку и на почетку XX века, после смене колонијалне управе, када је Турска препустила Либију Италији.
_____________________________________________________________________________________
„На завршетку Другог светског рата, земље победнице су на две конференције, у Потсдаму и Сан Франциску, разговарале о судбини италијанских колонија у Африци, укључујући и Либију. Интересантно је да су тада почеле и прве несугласице око судбине Либије, које трају и данас, шездесет и пет година касније.“
_____________________________________________________________________________________
Конференција у Потсдаму
У време турског колонијалног управљања Либијом земља је била подељена у две административне јединице, Триполитанију и Киренајку. У Другом светском рату, Либијци су поднели велике жртве, покушавајући да избаце и Италијане и Немце са своје територије. Дозволили су Енглезима да уђу у њихову земљу, па је британска војна управа установљена у Бенгазију 20.новембра 1942. године а у Триполију 23. јануара 1943. године.
На завршетку Другог светског рата, земље победнице су на две конференције, у Потсдаму и Сан Франциску, разговарале о судбини италијанских колонија у Африци, укључујући и Либију. Интересантно је да су тада почеле и прве несугласице око судбине Либије, које трају и данас, шездесет и пет година касније.
САД су предлагале колективно управљање Либијом под патронатом Уједињених нација. Совјетски Савез је предлагао да он добије управљање над Триполитанијом, а Француска је у почетку имала предлог да се Либија врати Италији. Руси су касније прихватили француску идеју, уз допуну да Либија буде руско-италијански протекторат. Британци су, уз подршку САД, тражили да се питање Киренајке препусти њима.
Мировни споразум са Италијом потписан је 10. фебруара 1947. године у Паризу. По том документу, Италија се одрекла својих права на бивше колоније, уз магловито обећање да ће УН бити заштитник неких бивших колонија у које ће Италија да се врати тајно, што се наравно није десило.
_____________________________________________________________________________________
„План за поделу Либије поново је актуелан, од почетка агресије. Јер, план рушења Гадафија базиран је на следећим претпоставкама: пробудити племенске поделе које постоје вековима и супротставити присталице и противнике Гадафија, обезбедити оружје, инструкторе и плаћенике и прво заузети Бенгази...“
_____________________________________________________________________________________
По мировном споразуму, формирана је четворочлана комисија земаља победница која је боравила у Либији од 6. марта до 20. маја 1948. године, како би на лицу места утврдила стање. Једини закључак био је да се предмет Либије изнесе пред Генералну скупштину Уједињених нација на редовно заседање које је почело 15. септембра 1948. године. Либијски народ и његова жеља за независношћу били су у другом плану, а на заседању УН појавио се план познат као Бевин-Сфора План за Либију, који је предлагао поделу територије Либије на три дела: Триполитанију под контролом Италије, Киренајку под контролом Британије и Фезан под контролом Француске. Приликом гласања, овај план није усвојен за само један глас, глас Хаитија, да до поделе дође.
Мекана балканизација Либије кроз стварање федералног емирата 1951. године, био је план четири велике силе (САД, Британија, Француска, Италија), а на челу државе нашао се британски штићеник краљ Идрис. Федерални систем ускоро је показао све своје слабости и укинут је краљевим декретом 27. априла 1963. године када Либија постаје унитарна држава. Тако је остало и после Гадафијеве револуције, 1. септембра 1969. године, до садашњег рата за либијске ресурсе и обарања Гадафија.
План за поделу Либије поново је актуелан, од почетка агресије. Јер, план рушења Гадафија базиран је на следећим претпоставкама: пробудити племенске поделе које постоје вековима и супротставити присталице и противнике Гадафија, обезбедити оружје, инструкторе и плаћенике и прво заузети Бенгази, центар Киренајке и отпора Гадафију, блокирати спољну помоћ Гадафију увођењем блокада из ваздуха, с мора и копна, замрзнути средства Либије у иностранству и тим новцем практично финансирати агресију, формирати опозиционе политичке структуре под својом контролом које ће бити привремена власт, обезбедити подршку осталих арапских и афричких земаља за план рушења Гадафија (Катар и још један арапски емират платили су 200 милиона долара САД-у да испали 200 пројектила томахавк на Либију), и ојачати америчке стратешке интересе у Африци озбиљно угрожене јачањем саме Либије и јачањем присуства Кине у Африци.
_____________________________________________________________________________________
„Љигава „међународна заједница“ и УН као инструмент под контролом глобалиста, ћутањем и немешањем прате ово драстично кршење свих међународних правних норми, због којих су те Уједињене нације и створене.“
_____________________________________________________________________________________
За овај план требало је обавити интензивне операције психолошког и субверзивног рата. Ширећи причу о опасности од Ал-Каиде у Африци, непостојеће организације која је производ управо америчких обавештајних служби, и служећи се лажном политичком доктрином своје спољне политике о потреби „глобалног рата против тероризма,“ САД су предвиделе значајно јачање своје Афричке команде (АФРИЦОМ), као и контролу над Транзиционим саветом у Либији, лабавој коалицији разних етничких, племенских и исламских милиција и њихово организовање у какву-такву „власт“, док се не смисли некакав функционалан облик нове власти, као и да се спречи јачање и стварање националне, патриотске опозиције страном мешању, које је сада евидентно и чији су циљеви јасни.
Ако Транзициони савет или непоражене Гадафијеве снаге пруже отпор поновној колонизацији и територијалном цепању земље, „кец из рукава“ ће бити и Ал-Каида и Муслиманска браћа, и претекст за отворену војну управу над Либијом и њеним природним ресурсима, нафтом, гасом и водом.
Љигава „међународна заједница“ и УН као инструмент под контролом глобалиста, ћутањем и немешањем прате ово драстично кршење свих међународних правних норми, због којих су те Уједињене нације и створене.
_____________________________________________________________________________________
„Бар нам је сада свима јасно да у свету све има своју цену, и морал и достојанство, само је треба погодити.“
_____________________________________________________________________________________
Сада се види да је УН опасна институција чији се лажни међународни ауторитет злоупотребљава од шачице земаља као покриће за њихове агресорске акције и планове.
Цепање Либије, као и недавно цепање Југославије, а данас Србије, ако прође несанкционисано, потврдиће немоћ човечанства да се одупре глобалном поробљавању. Либија ће бити претворена у „савез емирата,“ без политичке моћи и утицаја, без војске и могућности да брани своје националне интересе.
Тако ће пљачка тећи несметано, нафта у САД, гас у ЕУ, вода у Израел. Добићемо још један Ирак, несрећну и растрзану земљу, а та судбина прети и Сирији, Ирану, па и Пакистану.
Они који могу својим ауторитетом да се супротставе овој новој колонизацији света, седе и гледају. Мисле да неће доћи на ред, а баш им одговара повећање цена нафте и гаса, чији су и сами произвођачи и извозници.
Бар нам је сада свима јасно да у свету све има своју цену, и морал и достојанство, само је треба погодити.
За Меркелову – Ружица важнија од Бориса
06:37 13.09.2011.
(Фото: ФоНет)
- Како је Суботић постао жртва три режима, три владе, у протеклих десет година? Зашто су се кримогено-политичке структуре обрушиле само на Суботића а не и на друге богате људе? Да ли то значи да су други платили рекет а само Суботић није, па је зато на тапету целу деценију?
Пише: Милан Видојевић
КО је председник Србије, Ружица Ђинђић или Борис Тадић? По Ангели Меркел, главни играч на политичкој сцени Србије је Ружица Ђинђић. Зато је Меркелова дошла прво да чује извештај Ружице Ђинђић о стању у Србији, о стању у ДС-у, и да правом играчу (то јест Ружици) пренесе упутства за даљи рад и о трасираном путу Србије (у пропаст).
Лично нисам присталица теорије завере и не могу тек тако да прихватим шалу која кружи Београдом: да је Ангела Меркел дошла у државну посету својој другарици из БНД-а, из младих дана, а да је, силом прилика, морала да се протоколарно сретне и са председником Србије. Било је то поподне, кад је већ журила на авион да одлети што пре, а увредљиви шамари које је уделила председнику Тадићу и целој Србији јасно говоре о томе какав је углед и статус Србије у Европи и свету. Председник Србије, да је то схватио као увреду, отказао би сусрет са Ангелом Меркел због оваквог дипломатског безобразлука.
Али, то није тема овог текста. Тема је јавни интервју Станка Суботића за српске медије преко видеолинка, и тема је, рушење имиџа Ружице Ђинђић и враћање шамара њеној другарици Ангели Меркел, а Тадић је колатерална штета. Њега само гурају дубље у блато, као и Шутановца, и остале интимне играче из самог врха ДС. Пошто ова два догађаја само случајно падају у исто време, видећемо ускоро шта се крије иза ових случајности. До тог тренутка, имам неколико дилема у вези интервјуа Станка Суботића.
Нешто је нејасно у тврдњама Станка Суботића. Не то што је дао новац – влада ДОС-а и садашња коалициона влада на челу са ДС-ом су (што је недавно тврдио и Милан Беко) рекетирале многе људе и бизнисмене, него је питање за Суботића: зашто је дао новац? Да ли је за тај новац добио неку противуслугу и коју? Или је реч о налогу који је дат Суботићу (од кога?) да финансира странку Зорана Ђинђића.
_____________________________________________________________________________________
“Суботић јесте важан играч, чим себе сврстава раме уз раме са Ђинђићем и Ђукановићем, директно наводећи да су њих тројица жртве завере од стране Коштуничине владе.”
_____________________________________________________________________________________
Изјава да су га оптужили за учешће у атентату на Иву Пуканића ми такође није јасна. Иво Пуканић је био човек ЦИА, нејасно је зашто би ЦИА своје агенте у Хрватској окренула против сопствених агената у Србији?
Суботић јесте важан играч, чим себе сврстава раме уз раме са Ђинђићем и Ђукановићем, директно наводећи да су њих тројица жртве завере од стране Коштуничине владе. Јака тројка, знамо ко су Ђинђић и Ђукановић, али ко је Суботић? Бизнисмен? Да не продаје можда цигарете енглеске краљице?
Лепо је што Суботић скромно признаје да је био “највећи добротвор” ДС-а. Зашто је био “добротвор”? Због личног пријатељства са Ђинђићем (чијим је оно, беше, приватним авионом Ђинђић летео у Абу Даби?), или по налогу – како би Милошевићева опозиција дошла до средстава за деловање. Поставља се питање, чије налоге је Суботић морао да “испоштује” – БНД-ове или МИ6?
Најинтересантнији део изјаве С. Суботића тиче се деловања мистериозног Фонда, који је створио у договору са Зораном Ђинђићем. То је озбиљна изјава. Због дубокух импликација деловања мистериозног Фонда, који је користио покојни премијер З. Ђинђић, Станко Суботић је пропустио да нам каже најважније:
- Ког датума је основан фонд, у којој земљи и како се тачно звао?
- Које програме и акције је Фонд требало да финансира? “Хуманитарне” – ма дајте...
- Колико је новца прошло кроз Фонд? Не онај део који је добила Ружица Ђинђић, то је небитно, колико је новца “опрано” кроз Фонд, то је питање?
_____________________________________________________________________________________
“Ако је Фонд био легалан, јаван, и његов рад законит, зашто је пристао да подиже новац са рачуна Фонда и доноси га у кешу Ружици Ђинђић? Да ли то значи да је прихватао да га рекетира само ДС?”
_____________________________________________________________________________________
- Зашто је Суботић после смрти премијера Ђинђића сматрао да неутрошена средства треба да понуди Тадићу и Ђинђићевој, уместо да је угасио Фонд јер је убијен човек због ког је Фонд створен?
- Да ли то значи да Суботић није имао та овлашћења, јер је Фондом управљао неко други (ко?), а он био само курир нижег ранга?
- Ако је Фонд био легалан, јаван, и његов рад законит, зашто је пристао да подиже новац са рачуна Фонда и доноси га у кешу Ружици Ђинђић? Да ли то значи да је прихватао да га рекетира само ДС?
Да ли Суботић зна да је овом изјавом себе озбиљно инкриминисао и починио тешко кривично дело у земљи у којој је Фонд основан? Ако је, пак, овај Фонд само “фонд” у фигуративном смислу, да ли то значи да су се сви учесници ове приче, Суботић-Ђинђић-Тадић-Р. Ђинђић, бавили криминалним активностима и то којим?
Има још много питања на која нема одговора, али се мени непрестано намеће једно. Како је Станко Суботић постао жртва три режима, три владе, у протеклих десет година? Зашто су се кримогено-политичке структуре обрушиле само на Суботића а не и на друге богате људе? Да ли то значи да су други платили рекет а само Суботић није, па је зато на тапету целу деценију? Зашто Суботић толико инсистира на “истеривању правде” кад је јасно да су он и његови послови солидно заштићени у Европи и да му не прети никаква правна опасност?
Није мала ствар 200 милиона евра отетих пара, али претпостављам да Суботић има неки “штек”, да му није изнуђено све што поседује? За то је најбољи доказ управо то да је сам понудио остатак новца из фамозног Фонда Тадићу и Ђинђићевој, а за чије постојање ово двоје можда није ни знало.
_____________________________________________________________________________________
“Пошто Ђинђић није имао обичај да било шта дели са било ким, зашто се С.Суботић чуди што су остали сачекали Ђинђићеву смрт како би тражили свој део колача?”
_____________________________________________________________________________________
Кад је већ био “добротвор” Ђиниђићу и ДС-у - да ли је као добротвор после Ђинђићеве смрти дао неки новац неком центру за незбринуту децу, некој дечијој болници, неким сиромашним школама? Ако јесте, нека се не стиди да то призна јер ће то бити доказ његових искрених добротворских намера. Овако, испада ипак да је “Фонд” служио као компензационо средство између њега и Ђинђића, а питање је - за које послове. Пошто Ђинђић није имао обичај да било шта дели са било ким, зашто се С.Суботић чуди што су остали сачекали Ђинђићеву смрт како би тражили свој део колача? Ако то не увиђа, да ли себе доживљава као политичког наивца са парама, познатијег под енциклопедијском одредницом “Калимеро”?
У одговорима на добра питања која су поставиле колеге новинари на видео конференцији, Суботић се није најбоље снашао, чак је падао у ватру (о речнику и синтакси да не коментаришем), тражио да се један од присутних (Божиновски) одстрани са конференције. Ни на једно питање није одговорио директно, сем колико је новца дао Ружици Ђинђић (да има њене признанице о пријему, то би била бомба).
Док не видим фамозне досијее које су за новинаре припремили адвокати С.Суботића, могу само још једном јавно да се запитам: зашто је Станко Суботић уопште, икада, давао новац политичарима?
Вашингтон Кинезима дугује целу производњу Илиноиса и Индијане
02:57 09.10.2011.
Ако нису ни „илуминати“ ни „Ротшилди“ – ко је прави власник Америке и чиме то прети свету?
* Дуг САД страним повериоцима премашује 14 хиљада милијарди долара
* Дуг према Кини (891,6 милијарди долара) еквивалентан је комбинованом бруто производу Илиноиса (630,4 млд долара) и Индијане (262,6 млд долара)
* Дуг према Јапану (883,6 милијарди долара) једнак је комбинованом бруто производу Минесоте (260,7 млд), Висконсина (244,4 млд), Ајове (142,3 млд) и Мисурија (239,8 млд долара)
* Амерички дуг земљама ОПЕК могле би да заједно покрију Небраска (86,4 милијарде) и Канзас (124,9 милијарди)
* Обамин дуг Великој Британији могао би да покрије бруто производ Њу Џерсија (483 милијарде) и Делавера (60,6 милијарди) био потребан да га покрије
* Русима Американци дугују 106,2 милијарде долара, а ту суму би могле да покрију: Северна Дакота (31,9 милијарди), Јужна Дакота (38,3 милијарде) и Монтана (36 милијарди)
Пише: Милан Видојевић
АKO неко мисли да ћу да кажем „илуминати“ или „Ротшилди,“ преварио се. Такво закључивање и претпоставке остављам Дејвиду Ајку и осталим аматерима који се баве „глобализмом као сатанском завером.“
Реч је о много озбиљнијем (и опаснијем) феномену који ће, у тачки свог кључања, довести до потпуног, радикалног, политичког преиспитивања светских политичких односа, не само међу државама, или „државе против државе,“ већ ће довести у питање постојећи склоп света, у свим његовим комплексним везама, што ће можда бити лоше за многе земље али ће бити добро за нову будућност света.
Реч је о економској, тачније речено монетарној, светској кризи, у коју су се увалиле САД и цео атлантски блок земаља ЕУ, па сада и остатак света клизи ка непријатном заоштравању односа, и против своје воље. Почетком ове године, наш колега новинар Грег Боке, дао је интересантну анализу америчког спољног дуга, базирану на објављеним подацима са стањем на крају 2009.године, од стране Америчког бироа за економске анализе (U.S. Bureau od Economic Analysis).
Дуг САД страним повериоцима у том тренутку износио је 14 билиона долара (14 хиљада милијарди). Два од десет првих поверилаца, купаца државних обвезница САД, су са Далеког Истока (Кина и Јапан). У самом врху су и земље извознице нафте, које постају све незадовољније и уплашеније за сопствену судбину, јер пример Либије јасно говори да је највећем светском дужнику јефтиније да за 30-50 милијарди долара изврши инвазију земље повериоца, него да плати дуг (за нафту коју узима годинама а плаћа повремено и ретко), од више стотина милијарди долара.
_____________________________________________________________________________________
„Немачке банке су у америчком финансијском краху, по неким информацијама, изгубиле билион долара (хиљаду милијарди). Сада је јасна нервоза и Ангеле Меркел, јер Немачка не жели да буде врећа без дна, ни за САД ни за банкротиране чланице ЕУ.“
_____________________________________________________________________________________
Из анализе је јасно да ће дефицит буџета САД и у наредних десет година бити огроман, да ће дуг расти из године у годину и питање је како ће се икада „изравнати“. На страну то што и Европска унија мора да из својих скромних буџета пребацује новац у амерички буџет, јер је то политички диктат САД-а, па кад се америчка привреда опорави (?), она ће бити „мотор“ за цео свет, и за ЕУ наравно, па ће тако и земље НАТО алијансе добити своја средства назад. Ко верује у овај лудачки план? Нико, али се нико не усуђује да одбије САД, а то најбоље знају немачке банке, које су у америчком финансијском краху, по неким информацијама, изгубиле један билион долара (хиљаду милијарди). Сада је јасна нервоза и Ангеле Меркел, јер Немачка не жели да буде врећа без дна, ни за САД ни за банкротиране чланице ЕУ.
Да ли ће се нова стратегија односа са САД поставити у односу на величину дуга, остаје да се види. Из табеле десет највећих поверилаца можете извући бројне закључке. Ево прво табеле:
1) Кина
Амерички дуг: 891,6 милијарди долара
Проценат укупног страног дуга: 20,4%
Дуг према Кини је еквивалентан комбинованом бруто производу Илиноиса (630,4 милијарди долара) и Индијане (262,6 милијарди долара). Што рече Боке, било би ружно да Чикаго, главни град Илиноиса, и град у коме је Обама живео и радио, оде на добош.
2) Јапан
Амерички дуг: 883,6 милијарди долара
Проценат укупног страног дуга: 20,2%
Дуг према Јапану еквивалентан је комбинованом бруто производу Минесоте (260,7 милијарди), Висконсина (244,4 милијарде), Ајове (142,3 милијарди) и Мисурија (239,8 милијарди).
3) Велика Британија
Амерички дуг: 541,3 милијарде долара
Проценат укупног страног дуга: 12,4%
Највећи савезник САД, у свим доменима, држи довољно обвезница да би бруто производ Њу Џерсија (483 милијарде) и Делавера (60,6 милијарди) био потребан да га покрије.
4) Извозници нафте
Амерички дуг: 218 милијарди долара
Проценат укупног страног дуга: 5%
У овој категорији су 15 земаља извозника нафте у САД који су принуђени да купују америчке обвезнице извозом нафте, а то су: Еквадор, Венецуела, Индонезија, Бахреин, Иран, Ирак, Кувајт, Оман, Катар, Сауди Арабија и Уједињени Арапски Емирати. Амерички дуг би могла да покрије Небраска (86,4 милијарде) и Канзас (124,9 милијарди).
_____________________________________________________________________________________
„Дуг Хонг Конгу, поређења ради, могао би бити покривен бруто производом Вашингтона D.C. (99,1 милијарда) и Вајоминга (37,5 милијарди).“
_____________________________________________________________________________________
Лично сумњам у податке за ову категорију, поготово кад су Иран и Ирак у питању. Можда Иран има америчке обвезнице из неког ранијег периода, јер већ неколико година не прима доларе за своју нафту, већ купци морају да обезбеде „корпу валута.“ Додуше, недавно је влада Ирана одлучила да минималне количине нафте продаје за доларе, као знак добре воље. Са Ираком је још чуднија прича. Колико знам, од пада Садама Хусеина, америчка држава не плаћа Ираку преузету нафту, јер је то „цена за демократију и америчке војнике који чувају ирачку демократију.“ Можда моје информације нису поуздане.
5) Бразил
Амерички дуг: 180,8 милијарди долара
Проценат укупног страног дуга: 4,1%
Овај дуг је раван бруто годишњем производу Неваде (126,5 милијарди) и Ајдаха (54 милијарде).
6) Карипски банкарски центри
Амерички дуг: 155,6 милијарди долара
Проценат укупног страног дуга: 3,6%
Карипски банкарски рај, у коме су Бахами, Бермуда, Кајманска острва, Холандски Антили, Панама и Британска Девичанска острва, држе овај огромни део обвезница. Дуг би могао да покрије Кентаки својим укупним бруто производом (156,6 милијарди).
7) Хонг Конг
Амерички дуг: 138, 2 милијарде
Проценат укупног страног дуга: 3,2%
Иако је овде Хонг Конг издвојен као посебна држава, не заборавите, са посебним статусом у оквиру Кине, спајањем потраживања према САД могло би се опасно утицати на укупно стање америчког дуга. Дуг Хонг Конгу, поређења ради, могао би бити покривен бруто производом Вашингтона D.C. (99,1 милијарда) и Вајоминга (37,5 милијарди).
8) Канада
Амерички дуг: 134,6 милијарди долара
Проценат укупног страног дуга: 3,1%
Северни сусед је великодушан у помагању САД-у, куповином обвезница у време кризе. Укупан дуг могле би да покрију: Мејн (51,3 милијарди), Њу Хемпшир (59,4 милијарди) и Вермонт (25,4 милијарди).
9) Тајван
Амерички дуг 131,9 милијарди долара
Проценат укупног страног дуга: 3%
Још један „део Кине“ држи толики дуг да је у клубу првих десет поверилаца САД. Нимало пријатно сазнање. Дуг би могли да покрију Западна Вирџинија (63,3 милијарде) и Хаваји (66,4 милијарде).
10) Русија
Амерички дуг: 106,2 милијарде долара
проценат укупног страног дуга: 2,4%
Изненађујуће је да је Русија тек на десетом месту листе поверилаца, али не треба заборавити да је војно супериорнија од претходних девет. Са огромним сопственим резервама и одлуком да америчке компаније не могу преко ЕУ и параван компанија куповати нафту, гас и дизел гориво, Русија пажљиво балансира своја потраживања према САД. Дуг би могле да покрију: Северна Дакота (31,9 милијарди), Јужна Дакота (38,3 милијарде) и Монтана (36 милијарди).
_____________________________________________________________________________________
„Испада да САД „дугују свима,“ да свој унутрашњи дуг пребацују на стране државе и институције. Питање је како ће се овај дуг отплатити, да ли је уопште намера САД да врати дуг...“
_____________________________________________________________________________________
Наравно да кредитори не могу на име дуга преузети државе које су дате да илуструју стање задужености САД. Сигурно није пријатно то што првих десет кредитора држи 77,4% америчког спољног дуга. Запрепашћујуће је то да остатак, 22,6%, више од једне петине, отпада на земље којих можда има и двадесет на списку.
Испада да САД „дугују свима,“ да свој унутрашњи дуг пребацују на стране државе и институције. Питање је како ће се овај дуг отплатити, да ли је уопште намера САД да врати дуг или ће га одржавати на приближно овом нивоу – платити само оно што доспе за наплату, али у исто време терати те повериоце да купују нове обвезнице.
По том принципу, САД могу да живе на рачун остатка света у недоглед. Нешто ће очигледно морати да се мења у светској економији и политичким односима у наредној декади.
Да криза можда има и страшнију димензију него што то изгледа, читајте у следећем наставку: „Лажно злато је ту, где је право злато?“
(наставиће се)
Лажно злато је ту, где је право злато?
22:46 25.10.2011.
Да ли су САД направиле једну од највећих превара у историји вредну 600 милијарди долара?
* У октобру месецу 2009.године Кинези су примили испоруку златних полуга. Званичници Народне банке Кине наложили су рутинску проверу примљеног злата. Стандардна процедура је да се полуга избуши на четири места како би се урадила анализа чистоће злата. И, кинеско запрепашћење је било огромно кад се испоставило да је злато лажно
* Реч је била о полугама од тунгстена (који је метал чија тежина је приближна тежини и густини злата по јединици тежине) које су биле позлаћене са два микронска слоја правог злата
* Реч је о количини од 5.600 до 5.700 полуга, тежине 400 унци свака! По шифрама и ознакама на полугама овог „злата“ видело се да је земља порекла САД и да су биле ускладиштене у Форт Ноксу
* У време председника Била Клинтона, произведено је између 1.3 и 1.5 милиона полуга тунгстена, тежине 400 унци, „врхунског квалитета,“ што је чинило укупно око 16.000 метричких тона полуга
* Цена производње лажне полуге од 400 унци тунгстена са двоструким слојем позлате (да рентген не би открио тунгстен) је око 50.000 долара али се све то надокнађује ценом полуге која се продаје као златна за готово 400.000 долара, што даје огроман профит, јер фунта тунгсатена кошта око 30 долара, док је фунта злата тренутно око 12.000 долара
* Може ли Србија да тражи своје злато назад? Не може, зато што није вратила дуг, који је сада скоро 30 милијарди виртуелних новчаница
Пише: Милан Видојевић
СВЕ што је скривено, биће откривено, да парафразирам једну библијску истину, па тако и прича о лажном злату није могла дуго да остане скривена. О томе пишем тек данас јер безнадежно очекујем да неки од наших медија, гиганата писане речи и покретних слика, разобличи један од највећих финансијских и политичких скандала новије историје.
Могао бих да чекам до старачког дома и не бих дочекао. Као да не знам да наше медије воде мишеви из својих малих духовних јазбина, као уосталом и нашу државу. Само у цртаном филму миш повуче мачора за бркове, а у стварности је то фантастика. Елем, да не дужим с уводом, скандал је из 2009.године.
У октобру месецу 2009.године Кинези су примили испоруку златних полуга као регуларну размену између земаља које тргују и када је потребно изравнати „биланс трговине.“ Већину светске трговине златом надгледа посебна организација са седиштем у Лондону, по имену ЛБМА (London Bullion Market Association) и веома пази да се трговина златом одвија по строгим, прописаним правилима. Зато је невероватно да је до скандала уопште дошло.
_____________________________________________________________________________________
„Разбешњели Кинези су обавестили све берзе, важне светске институције и покренули независну истрагу...“
_____________________________________________________________________________________
Званичници Народне банке Кине наложили су рутинску проверу примљеног злата. Стандардна процедура је да се полуга избуши на четири места како би се урадила анализа чистоће злата. И, кинеско запрепашћење је било огромно кад се испоставило да је злато лажно! Реч је била о полугама од тунгстена (који је метал чија тежина је приближна тежини и густини злата по јединици тежине) које су биле позлаћене са два микронска слоја правог злата!
Реч је о количини од 5.600 до 5.700 полуга, тежине 400 унци свака! По шифрама и ознакама на полугама овог „злата“ видело се да је земља порекла САД и да су биле ускладиштене у Форт Ноксу.
Разбешњели Кинези су обавестили све берзе, важне светске институције и покренули независну истрагу, која је открила следеће:
Пре око 15 година, у време председника Била Клинтона, произведено је између 1.3 и 1.5 милиона полуга тунгстена, тежине 400 унци, „врхунског квалитета,“ што је чинило укупно око 16.000 метричких тона полуга!
Око 640.000 комада ових тунгстен „лажњака“ је пресвучено златом и послато у Форт Нокс, где се чувају „златне резерве“ САД. Остатак је такође пресвучен златом и полако пуштен на светско тржиште злата и немогуће је да га је извела нека „група фалсификатора,“ већ је реч о озбиљном државном подухвату.
Прво је потребно прецизно одмерити димензије полуге: горња површина 255 x 81 мм, доња површина 236 x 57 мм, дебљина 37 мм.
Тежина минимум - 350 финих унци злата, максимална тежина 430 финих унци злата.
Чистоћа злата се креће у распону 995.0 – 999.9/1000.
Ознаке: серијски број, жиг рафинерије, финоћа у четири цифре, година производње у четири броја.
Форт Нокс
_____________________________________________________________________________________
„ Да се нешто дешава на тржишту злата могло се наслутити у априлу 2004.године. Необично саопштење стигло је из NM Ротшилд и Синови Лтд, огранка инвестиционе банке Ротшилд, да се ова банка повлачи из трговине берзанским робама, укључујући злато.“
_____________________________________________________________________________________
Цена производње лажне полуге од 400 унци тунгстена са двоструким слојем позлате (да рентген не би открио тунгстен) је око 50.000 долара али се све то надокнађује ценом полуге која се продаје као златна за готово 400.000 долара, што даје огроман профит, јер фунта тунгсатена кошта око 30 долара, док је фунта злата тренутно око 12.000 долара.
Да се нешто дешава на тржишту злата могло се наслутити у априлу 2004.године. Необично саопштење стигло је из NM Ротшилд и Синови Лтд, огранка инвестиционе банке Ротшилд, да се ова банка повлачи из трговине берзанским робама, укључујући злато.
Многи су се тада питали зашто, а Ротшилд банка није објаснила овај потез. Сви су мислили да је реч о промени стратегије овог финансијског гиганта али данас је ствар јаснија.
Вероватно је Ротшилд банка сазнала за ову операцију и свесна величине скандала који ће избити једног дана, повукла се из трговине златом, како не би била умешана. У јануару 2004. државно тужилаштво у Њујорку започело је истрагу на Берзи роба Њујорк, NYMEX, против Стјуарта Смита, вишег потпредседника за операције берзе, тражећи од њега списак свих серијских бројева златних полуга продатих на берзи протеклих година, како би се утврдило да ли је било промета полуга са америчким ознакама које би показале да су америчке топионице „произвеле“ више златних полуга од укупне домаће производње злата.
Управо је Смит тај који води прецизну евиденцију о свим полугама које се појављују у промету. Нажалост, подаци су нестали јер је неко провалио у Смитову канцеларију. Смит је због шока отишао на „административни одмор“ и просто нестао из јавности. Тако је истрага остала тамо где је и почела, на нули.
Америчке резерве злата у Форт Ноксу
_____________________________________________________________________________________
„Године 2008. избио је скандал који је претходио кинеском. Централна банка Етиопије продала је милионски вредну количину злата Јужној Африци. Контрола у Јужној Африци открила је да је реч о лажном злату и вратила га је Етиопији.“
_____________________________________________________________________________________
Сад се истрага окренула против Банке федералних резерви, од које је тражено да достави податке о трговини златом, од 1990.године до тренутка тражења података.
Извештај је био готов априла 2008.године, документ је имао 173 стране али је велики део извештаја био прецртан црном бојом јер је задирао у питања националне безбедности, па се из преосталог, „читљивог“ дела извештаја није могло закључити ништа од онога што је ГАТА тражила, по основу Закона о слободи информација.
Те исте 2008.године, избио је скандал који је претходио кинеском. Централна банка Етиопије продала је милионски вредну количину злата Јужној Африци. Контрола у Јужној Африци открила је да је реч о лажном злату и вратила га је Етиопији. Онда је дошао скандал с Кином и сада се не може говорити о случајности.
САД су произвеле лажно злато вредно 600 милијарди долара и варајући партнере широм света покушале да га продају.
Кад је морал САД у питању, овакви случајеви ме не чуде. Од античког Рима нема неморалније државне творевине од САД. Све је дозвољено: геноцид, бацање атомских бомби, уцене, преваре свих врста, издаје, све са циљем доминације светом.
Лудаци који воде САД и осмишљавају ове дијаболичне планове су реинкарнирани демони, пали анђели, спремни на све да поробе човечанство. Чуди ме само да лажне полуге нису произвели од осиромашеног уранијума, како би купци лажног злата поумирали пре него што открију превару.
Шта је циљ ове преваре? На површини, све је јасно, штампати хиљаде милијарди долара без покрића и продати лажно злато у хиљадама тона.
Федералне Резерве
_____________________________________________________________________________________
„Ако долазе Нибиру и стари господари, шта је логичније него да их њихови земаљски клонови дочекају са светским резервама злата, као својим поклоном?“
_____________________________________________________________________________________
Није ми довољно „економистичко“ објашњење, има ту још нешто. Где је ПРАВО злато, ко га склања, из којих намера, има ли у сулудим плановима владара из сенке места за најлуђи од свих лудих планова?
Да ли пратите хистеричну медијску помаму (првенствено) америчких медија о „доласку“ Нибируа, или Планете X, или астероида Еленин, 2012.године у близину Земље, и катастрофалних последица које ће изазвати?
Ко није читао „12. планету“ Захарија Сичина, кратко објашњење. Ова технолошки супериорна рептилоидна раса, која је почетак људске цивилизације на Земљи, дошла је овде у потрази за златом, како би га користила за побољшање атмосфере своје планете. Ако долазе Нибиру и стари господари, шта је логичније него да их њихови земаљски клонови дочекају са светским резервама злата, као својим поклоном?
Мислите да сам ја луд? Ако и јесам, има луђих од мене, довољно су луди да владају светом по сваку цену и да испробају све своје лудачке планове, међу које би спадао и овај?
Да се вратимо у „нормалу.“ Где су златне резерве Србије? У Србији сигурно нису.
Вероватно су дате у залог у Банку за поравнање у Швајцарској, као гаранција за кредите ММФ које добијамо. Њихова логика је генијална – узели су право злато и позајмили нам виртуелни зелени папир звани долар, на који ћемо да плаћамо камату, чинимо политичке уступке, изгубимо Косово и Метохију и бацимо сопствену децу у дужничко ропство.
_____________________________________________________________________________________
„Зато више нема златне резерве, зато се прави лажно злато, што је слика задње фазе моралног распада наркомана који вади златне зубе из мамине протезе да купи дрогу.“
_____________________________________________________________________________________
Наши „генијалци,“ за прегршт перверзног задовољства званог власт, уништили су сопствени народ. Али, да ли Србија може да тражи своје злато назад? Не може, зато што није вратила дуг, који је сада скоро 30 милијарди виртуелних новчаница.
Чак и да га неки председник у далекој будућности врати, проћи ће као Чаушеску, јер намирење дуга није предвиђено, само дуговање је дозвољено, до задње капи крви.
Постоји још једна лудачка теорија где је право америчко злато. Неки су уверени да је већ две стотине година центар прања новца од дроге „Hong Kong and Shanghai bank“ у Хонг Конгу.
Такви сматрају да управо ова банка, са филијалама по целом свету, пере новац од дроге у злато, јер произвођачи опијума у „Златном троуглу“ и „Златном полумесецу“ траже искључиво злато за своју робу. „Комитет 300“ је своју светску моћ изградио на дроги, америчка привреда израсла је на „конопљи“ а не на индустрији.
Сада је у ситуацији да се спашава као некада, даје се злато за дрогу, дрогу се продаје на улицама света, милијарде долара мења за злато, које носи у Хонг Конг, купује нову дрогу и тако већ 50 година. Зато више нема златне резерве, зато се прави лажно злато, што је слика задње фазе моралног распада наркомана који вади златне зубе из мамине протезе да купи дрогу.
Имате бољи сценарио? Напишите га и пошаљите.
(наставиће се)
Американци се повукли из Ирака због припрема за напад на Сирију
14:37 19.12.2011.
ИМА ЛИ ПОСЛЕДЊИ ПОТЕЗ НОБЕЛОВЦА (ЗА МИР!)
БАРАКА ОБАМЕ ДУПЛО ДНО
- Већина повучених војника САД нашла се у Јордану, на граници са Сиријом. Дамаск је одмах одговорио размештањем оклопних јединица уз границу са том земљом
- Одговор на турске ратоборне изјаве о режиму Башара ел-Асада било је размештање ракета типа ССН-26 („јахонт“), руске производње, на сиријској обали, како би се спречила евентуална поморска инвазија НАТО снага из Турске
- Турска је ставила у ратну приправност своје војне снаге ујутру 15. децембра, а Дамаск јеодговорио премештањем сиријских ракета типа SCUD ка границу са турском облашћу Хатаи (Сирија има 21 ракету овог типа, а пет имају бојеве главе са хемијским пуњењем)
НАИВНИ светски медији поздравили су „племениту“ одлуку америчког председника Барака Обаме да повуче америчке војнике из вишегодишње каљуге зване рат у Ираку. Овај медијски потез, намењен америчкој јавности пред Божић имао би ефекта да није реч о још једној димној завеси која треба да сакрије већ донету одлуку да се поведе рат против Сирије и тиме настави рушење арапских режима, непријатељски настројених према Израелу и САД-у.
Тако се већина повучених војника нашла у Јордану, на граници са Сиријом. Дамаск је одмах одговорио размештањем оклопних јединица на граници са том земљом. Као одговор на турске ратоборне изјаве о режиму Башара ел-Асада уследило је размештање ракета типа ССН-26 („јахонт“), руске производње, на сиријској обали, како би се спречила евентуална поморска инвазија НАТО снага из Турске.
Реч је о ракетама типа обала - море, домета 300 километара. Сирија има тренутно 72 оваква пројектила, врло ефикасна, који се крећу брзином од 2000 километара на час, што пројектилу омогућава да погоди циљ пре него што мета успе да активира сопствени одбрамбени систем. Такође је и руска флотила упловила у сиријске територијалне воде, због заједничке војне вежбе и биће стационирана у Тартусу.
Ова ударна група, на челу са „Адмиралом Кузњецовом“, опремљена је најмодернијим руским наоружањем за противподморничка и противваздушна дејства. Русија је такође Сирији испоручила 3 милиона гас маски за заштиту од хемијског и биолошког оружја, што јасно говори да војни аналитичари и сам Асад немају илузија како ће се ситуација одвијати.
Оно што је у четвртак, 15. децембра, довело до сазивања турског војног савета, и стављања у ратну приправност војних снага Турске ујутру у петак 15. децембра, било је премештање сиријских ракета типа SCUD ка границу са турском облашћу Хатаи. Сирија има 21 ракету овог типа, а пет имају бојеве главе са хемијским пуњењем.
Ракете су премештене у току дана, намерно, како би их шпијунски сателити Запада и турски обавештајни извори констатовали, а ситуацију је додатно заоштрио долазак америчког министра одбране Леона Панете у петак ујутру у Анкару, на сусрет с турским председником Гулом, премијером Ердоганом и војним врхом. Истог дана у Москву је слетео потпредседник Сирије Фарук А-Шара, на консултације са руским званичницима.
Турски медији су на видним местима поновили недавну изјаву турског министра спољних послова, Давутоглуа, да Турска не разматра војну опцију за интервенцију у суседној Сирији али да је спремна за сваки сценарио. Зато је на највиши ниво подигнута приправност свих родова турске војске.
Хоће ли се војна напетост на границама Сирије одржавати тек неко време и хоће ли ова игра живаца сачекати коначну процену америчких и израелских војних и политичких фактора -остаје да се види. Можда сад, пред Божић, тако драг САД-у, није прави тренутак. Можда следеће године, ако Обами буде потребан јак предизборни адут, брза војна победа над још једним омраженим арапским лидером.
Остаје крупно питање: а шта ако то не буде брза и лака победа, као у Египту, па и у Либији? Шта ако локални рат ескалира и ракете почну да лете на све стране?
Тренутак одлуке за отпочињање нове војне авантуре САД-а биће кључни у овом сценарију. А најопаснији његов део - (погрешна) процена о сопственој снази и слабости супротне стране.
Милан Видојевић
Сецкање на емирате почеће са Сиријом а завршити са Саудијском Арабијом
17:37 02.01.2012.
АМЕРИЧКИ ПЛАН РАЗБИЈАЊА И ДЕГРАДИРАЊА
СВИХ ИСЛАМСКИХ ЗЕМАЉА БЛИСКОГ И СРЕДЊЕГ ИСТОКА
- Недавно лажно повлачење из Ирака само је фаза ширег плана глобалне доминације САД, прегруписавање за нове војно-политичке авантуре, а Ирак, згажен, опљачкан и неповратно завађен, остављен да се сам носи са „увођењем демократије“ која сигурно значи рат између шиита и сунита, са хиљадама непотребних жртава, што и јесте циљ завојевача
- Сада је јасно и да су Муслиманска браћа плаћеничка багра која ће за долар кренути и против своје браће и против својих држава, како би САД биле сигурне да док траје пљачка нафтних ресурса неће бити политички стабилне исламске земље која то може да спречи или одбије такав третман
- Тако ће у наредних пар година бити оборена и Сирија и Иран. Биће исцепкане на „емирате“ и „племенске државе“ без снаге да се икад одупру војној претњи и уцени од стране САД. То исто је предвиђено и за бившег америчког савезника Пакистан, а неће проћи ни десет година, иста судбина задесиће Саудијску Арабију и Уједињене арапске емирате
Пише: Милан Видојевић
ДЕФИНИЦИЈА полицијске државе гласи: „Држава је она чији управљачи одржавају ред и покорност уз претњу полицијском или војном силом; она која има бруталну, самовољну владу“ (Dictionary of Cultural Literacy, 3rd Edition), и могло би се пронаћи много држава у свету које одговарају овом опису.
Не знам зашто ја увек помислим на САД кад видим ову синтагму „полицијска држава“. Није то због Закона о патриотизму (Patriotic Act) који је у САД донет муњевито, на 350 страна, само 45 дана после напада на Њујорк и остале мете, 11. 9. 2001. године, у коме су начињена озбиљна кршења људских и других права, записаних у америчком уставу. Конгрес није ни трепнуо, важно је било у свеопштој паници заштитити се од „тероризма.“
У дефиницији забрањених активности, по овом закону, истакнуто место има „домаћи тероризам.“ Ту се каже да у „домаћи тероризам“ спада и „утицање на понашање владе помоћу масовног уништења, убистава или киднаповања.“ Али напад на Куле близнакиње у Њујорку није био резултат „унутрашњег тероризма,“ него спољашњег. Или се ја варам?
„Наставак“ овог закона, Patriotic Act II, у параграфу 403, проширује дефиницију „оружја за масовно уништење“ и каже да је то „било која активност која штети интересима америчке трговине или америчког извоза.“
Чекај мало, збуних се сасвим. Да ли закон о борби против тероризма подразумева буквално то или борбу за, на пример, (ирачку) нафту? Или за збацивање оних које америчка влада прогласи за „диктаторе,“ којима се успут дугује пар стотина милијарди долара?
Корпоративна држава (ово звучи модерније од „полицијска држава“) симулира демократију, симулира друштвене процесе који подразумевају „вољу народа,“ симулира забринутост за лошу ситуацију у свету, јер то је увод у војну интервенцију у чијој основи је брутални интерес и пљачка „непријатељских“ земаља и режима који су «претња светском миру».
Недавно лажно повлачење из Ирака само је фаза ширег плана глобалне доминације САД, прегруписавање за нове војно-политичке авантуре, а Ирак, згажен, опљачкан и неповратно завађен, остављен да се сам носи са „увођењем демократије“ која сигурно значи рат између шиита и сунита, са хиљадама непотребних жртава, што и јесте циљ завојевача.
По плану који је процурео у јавност 2005.године, предвиђено је разбијање и политичко и војно деградирање свих исламских земаља Блиског и Средњег Истока. Пожар споља изазваних државних удара протутњао је Тунисом, Египтом и Либијом и сада се види да је прави савезник САД-а на глобалном нивоу управо исламски екстремизам и његов војни део - исламски тероризам.
Сада је и лаицима јасно да је Бин Ладен био „фикција“, да је његова претња западном свету била игра обавештајних служби тих земаља, а да су права мета исламски режими, од времена Абу Нидала до данас.
Сада је јасно и да су Муслиманска браћа плаћеничка багра која ће за долар кренути и против своје браће и против својих држава, како би САД биле сигурне да док траје пљачка нафтних ресурса неће бити политички стабилне исламске земље која то може да спречи или одбије такав третман.
Тако ће у наредних пар година бити оборена и Сирија и Иран. Биће исцепкане на „емирате“ и „племенске државе“ без снаге да се икад одупру војној претњи и уцени од стране САД. То исто је предвиђено и за бившег америчког савезника Пакистан, а неће проћи ни десет година, иста судбина задесиће Саудијску Арабију и Уједињене арапске емирате.
Најсмешније од свега је што је Саудијска Арабија наручила од САД-а авионе за 30 милијарди долара. Потребни су им за одбрану - од кога? Или за напад - на кога?
Сви они који су објављену мапу сматрали за „намештаљку“ сад су се замислили. Да није можда касно?
Тадић свој народ на Космету сведе на једну фусноту
13:54 26.02.2012.
ШАКАЛИ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ КРЕНУЛИ СВОМ СИЛОМ ДА РАСКОМАДАЈУ СРБИЈУ
Тадић у Дечанима
- Наша комична, ибијевска, влада мисли да има неке „резултате“ у политичким трговинама са европским Франкенштајном
- ЕУ је склепана политичко-војно-економска наказа која има неодољиву потребу да задави све око себе, а „велике играче“ из Србије ће згазити из перверзног задовољства да има „резултат“, али не за нас него за себе
ШАКАЛИ Европске уније су кренули свом силом да раскомадају Србију. И наши стари политички пријатељи, Румунија и Бугарска, одбацили су маске и беле рукавице.
Румуни траже да им испоручимо Влахе на тањиру и МИ их прогласимо Румунима, јер ће то дати прилику Румунији да се меша у унутрашње послове Србије. Наравно, кад Мађарска тражи сличан статус за своју „мањину“ (која уопште није мала) та правила не важе. Слично је и са Бугарском: одавно чекају прилику да нам поново забију нож у леђа, као да смо заборавили да су у недавној прошлости били главна база УЧК за пребацивање добровољаца ове терористичке организације на Косово 1998-1999.године.
Ова комична, ибијевска, влада мисли да има неке „резултате“ у политичким трговинама са европским Франкенштајном, иако је јасно да ова склепана политичко-војно-економска наказа има неодољиву потребу да задави све око себе, а „велике играче“ из Србије ће згазити из перверзног задовољства да има „резултат“, али не за нас него за себе.
Реч је о болесној потреби да се уништава све оно што се не разуме, што је другачије, што се не воли и због тога улива неповерење и страх, који у нашем случају траје деценијама, па и вековима. Као што многи који имају АИДС не криве себе због тога, него су криви други и њих кажњавају својом болешћу, не пријављујући је, а преносећи је.
То је данашња цивилизација, болесник који мисли да није смртно болестан, који сопствени канцер лечи аспиринима, који је пун планова за будућност коју ће осветлити невиђеним светлом чим оздрави. Тим будућим, фантомским светлом већ су осветљени они који су вечно у сенци и право је чудо да та умишљена светлост делује тако стварно.
Толико желе да изађу из својих зона сумрака да нема цене коју нису спремни да плате. Само, проблем је у томе што немају шта да купе. Јер мисле да купују за народ а не за себе, а управо је обрнуто. Тако непостојећа светлост у коју су спремни да се закуну, јер представља будућност вредну њихових надљудских напора, остаје у ваздуху, као поларна светлосна опсена, сведок њихове промашености.
Све ван ове потпуне промашености су фусноте, које у свету опште бездушности нико не чита. Не чита ни текст, а читаће фусноте.
Неће. Утолико је страшније свој народ на Косову свести на фусноту.
Милан Видојевић
Шести мај био дан пуног Месеца, 20. мај ће донети помрачење Сунца
15:41 12.05.2012.
НЕПОВОЉНИ АСТРОЛОШКИ И ЕЗОТЕРИЈСКИ АСПЕКТИ СРПСКИХ ИЗБОРА
- Од сунца ће се видети само обод, познат езотерицима као „прстен ватре“. Ово није само спектакуларан призор за посматрање, ово је важно због изуетне звездане констелације са централном звездом Плејада, у сазвежђу Бика!
- Ово је прва таква констелација после 25.900 година! Звездани систем Плејада је наш космички дом, из њега добијамо енергију која треба да нам помогне да се уздигнемо у духовном смислу, на нивоу целе планете, и приближимо нашим очевима из космоса
- Али, не у овом случају. Сунце је симбол „владара“, врховности, а „сунце у помрачењу“ носи све најстрашније езотеријске аспекте. На дан помрачења Сунца рођени су Џингис кан, Хитлер, папа Војтила.
- Догађаји који се одиграју на дан помрачења Сунца симболизују пропаст, разарање и смрт, као што је то био случај са 27. мартом 1941. године
- Председнички избори 20. маја ће „победнику“ - ко год то био - значити Пирову победу и кратак век владања. Власт и функција ће потонути у мрак, биће то пропаст за носиоца функције, па и за народ коме ће бити владар
СЕМ што су нам повремено укључивали ХААРП пред саме изборе, и аспекти Месеца и Сунца су били лоши на дан 6. маја, а биће још гори 20. маја.
Не бавим се астрологијом, али се бавим езотеријом и познате су ми разне „астролошке“ додирне тачке са езотеријским значењима која се могу ставити „у службу“ на одређеним нивоима људске свести, понашања и делања. Поделићу то с вама и надам се да ћете схватити бит овог текста: да постоје снаге у свету које ништа не препуштају случају, које примењују у тајности одређена знања док их у јавности извргавају подсмеху, како би се милиони необавештених такође смејали „празноверицама“, док их мајстори иза сцене воде на унапред изабрано место.
Тако је 6. мај био дан пуног Месеца, а пун је био већ 5. маја увече. И не само то. Месец је био је у посебној фази која се дешава сваких 20 година. У фази такозваног супермесеца (израз први пут употребио астроном Ноли 1979.), што значи да је у том периоду у тачки најближој Земљи, око 26.000 километара ближе од просечне удаљености од Земље. Зато се посматрачима на Земљи Месец чини „већим,“ што и јесте јер је ближе, за 14 одсто и светлијим за 30 одсто него што је уобичајено за пун месец ове године.
На езотеријском плану то значи да супермесец има појачано дејство на плимне таласе на Земљи, на сублунарни свет, на атмосферу, кору земље, океане и људе.
Људи као микрокосмос, су рефлексија великог свемира, макрокосмоса, и као што Земља има атмосферу тако и човек има астрално тело, „своју атмосферу,“ на коју се рефлектују све космичке вибрације.
Супермесец нам нуди прилику за прочишћење на духовном плану. Као што ће се прочистити ваздух, тако ће се прочистити наше мисли. Као што се чисти вода на Земљи, тако у нама треба да се прочисте наше емоције. Кад се чисти земља, тада се чисти наше физичко тело, а када се прочишћава елеменат ватре - тада треба да превладамо препреке како бисмо живели наш живот са страшћу.
Шта се десило у Србији 6. маја у току деловања супермесеца?
Одржани су избори који у себи садрже све негативне елементе који су у тоталној супротности са наведеним исцељујућим енергијама супермесеца. Све што је негативно, покварено, преварантско, избило је на површину са циљем да се духовно не прочистимо већ још више загадимо, закрвимо до краја. „Неко“ не дозвољава да се Србија и њен народ (јер Месец представља „народ“) извуку из духовног ћорсокака и крену ка сопственом прочишћењу.
Притом је Месец у лошем аспекту (у Шкорпији) што подразумева и „отров, обману, превару,“ па би се могло рећи да је „народ обманут“ овом приликом уместо да се духовно тргнуо и кренуо напред.
Још гора „астролошка ситуација“ је 20. мај, дан другог круга председничких избора. Тог дана је ПОМРАЧЕЊЕ СУНЦА.
Од сунца ће се видети само обод, познат езотерицима као „прстен ватре.“ Ово није само спектакуларан призор за посматрање, ово је важно због изуетне звездане констелације са централном звездом Плејада, у сазвежђу Бика!
Ово је прва таква констелација после 25 900 година! Звездани систем Плејада је наш космички дом, из њега добијамо енергију која треба да нам помогне да се уздигнемо у духовном смислу, на нивоу целе планете, и приближимо нашим очевима из космоса.
Не у овом случају. Сунце је симбол „владара“, врховности, а „сунце у помрачењу“ носи све најстрашније езотеријске аспекте. На дан помрачења Сунца рођени су Џингис кан, Хитлер, папа Војтила.
Догађаји који се одиграју на дан помрачења Сунца симболизују пропаст, разарање и смрт, као што је то био случај са 27. мартом 1941. године.
Председнички избори 20. маја ће „победнику“ -ко год то био - значити Пирову победу и кратак век владања. Власт и функција ће потонути у мрак, биће то пропаст и за носиоца функције, па и за народ коме ће бити владар.
Људска заслепљеност је толико моћна да никаква упозорења и савет не могу зауставити (судбински) ход у пропаст.
Тужно је што „титовчићи“ и „новокомунисти“, који чине нашу политичку стварност и данс, 30 година од Титове смрти (квазидемократско „И после Тита Тито“), вуку ову земљу у бездан.
Шта више рећи, него се окренути и отићи.
Милан Видојевић
Брат Монти није дошао
06:50 28.05.2012.
Поводом «великог скупа масона из целог света" у Београду
* Прича није тако проста, оптимистична и гламурозна, поготово што масонерија у држави Србији нема никакав статус, а још мање је један од стубова друштва и заштитника националних интереса државе, као што је то у Немачкој, Енглеској, Италији, САД, па донекле и у Француској
* После распада Велике националне ложе Француске, на сцени се појављује Велика ложа Француске, која захваљујући неким Србима који дуго живе у Француској и њени су чланови, сада отварају везе са Србијом и кроз Конфедерацију удружених великих ложа Европе - заправо покушавају да задобију симпатије и признање друге конфедерације, на чијем је челу Уједињена велика ложа Енглеске
* Јасно је да су ово озбиљне геополитичке игре, а да су српски масони "лака пешадија" која можда није ни свесна у које игре се упушта и на чијој страни
* Озбиљне европске масонерије - немачка и италијанска - зато не учествују у "реконструкцијама" француске браће
Пише: Милан Видојевић
НОВИНЕ су – све до задње - објавиле "сензационалну вест" о почетку великог скупа масона из "целог света" који се одржава у Београду. Из пригодних изјава господина Драгослава Павловића, ВМ Велике националне ложе Србије, испада да је реч о значајном скупу који ће много значити не само за српску масонерију него и за Србију у целини.
Та прича није тако проста, оптимистична и гламурозна, поготово што масонерија у држави Србији нема никакав статус, а још мање је један од стубова друштва и заштитника националних интереса државе, као што је то у Немачкој, Енглеској, Италији, САД, па донекле и у Француској.
Некада велика и утицајна Велика национална ложа Србије, цепала се у фракције задњих година јер су сујетни Велики мајстори заволели свој статус и желели да се на одређеним местима задрже доживотно, ако је то могуће (а није). Интересантно је да се прошле године у Француској, ако се не варам, распала и угасила Велика национална ложа Француске, после низа скандала и непријатних афера.
Прво је Никола Саркози хтео да уђе у Велики Оријент Француске, данас најмоћнију масонску организацију у Француској, чему се успротивио Строс-Кан, угледни масон Оријента и политички непријатељ Саркозијев. Уследила је одмазда и намештаљка Строс-Кану са "собарицом" у Америци, што је вероватно било дело француске и америчке обавештајне службе.
Строс-Кан је завршио своју политичку каријеру, прети му и затвор због (стварне-измишљене?) кривице, али је уследио удар на ложу где је Саркози био члан - на Велику националну ложу Француске. Избила је велика афера са ВМ Националне ложе, Франсоа Стефанијем, који је оптужен за нестанак 24 милиона евра из касе ложе. Аферу која је водила распаду, покушао је да заустави брат који га је наследио као ВМ, Алан Жолије, други човек ДГСЕ, француске тајне службе. Из овог се види да је у рад озбиљне европске масонерије, у озбиљним државама, умешана и држава и њене разне службе, јер су масони у овим земљама озбиљан политички, економски и сваки други фактор.
После распада Велике националне ложе Француске, на сцени се појављује Велика ложа Француске, која захваљујући неким Србима који дуго живе у Француској и њени су чланови, сада отварају везе са Србијом и кроз Конфедерацију удружених великих ложа Европе - заправо покушавају да задобију симпатије и признање друге конфедерације, на чијем је челу Уједињена велика ложа Енглеске.
Питање је - да ли ће ово признање стићи, и када - јер је потребно добити подршку не само енглеске већ и америчке масонерије, што ће бити још теже.
Јасно је да су ово озбиљне геополитичке игре, а да су српски масони "лака пешадија" која можда није ни свесна у које игре се упушта и на чијој страни.
Озбиљне европске масонерије - немачка и италијанска - зато не учествују у "реконструкцијама" француске браће.
У Италији се још увек "пита" брат Личо Ђели, звани Кобра, а брат Марио Монти има довољно својих послова и обавеза да учествује на "малим сеоским приредбама" било где у свету, а поготово у Србији.
Камо среће да нам помоћ пруже заиста утицајне обедијенције. Можда би судбина Србије била мање тешка. Поготово што је масонерија одавно изгубила своју спиритуалну страну проистеклу из корена масонског учења и претворила се у лобистичке политичке групе за трговину утицајем. Можда је баш због тога интересантна српским масонима, који мисле да уз помоћ браће из Европе одмах ушићаре нешто за себе лично.
ВИДОЈЕВИЋ: Србију већ 70 година воде слаби људи, каријеристи и туђи шегрти
20:35 28.03.2013.
- Права историја, „тајна“ историја би драстично променила нашу перцепцију и више ништа не би било као што је сада
- Душевна болница (Топоница код Ниша) у мом роману је метафора за Европу у којој бесни Други светски рат. У првом плану романа није династички обрачун, радња се дешава 1941. године, кад обрачуна више није било. Несрећни Ђорђе је био заточен од 1926. године, и право је чудо да је сачувао здрав разум
- То је моја поента, а принц се прихватио невероватног задатка да открије „фантома“ који у болници убија болеснике. Езотерија је димензија која ће тек у наставку овог романа добити централно место у животу мог јунака, који постаје замајац збивања којих није ни свестан
- И сада су на власти само „шегрти“ који извршавају оно што им „мајстори“ пројектују. То је опасно за садашњост Србије, зато што се овом простору и народу не обезбеђује адекватна заштита, духовна и политичка
- На власти су и даље „титовчићи,“ клонови вулгарног концепта државе и друштва и „неко“ их и даље свесно производи. Док се то не промени, пад Србије се неће зауставити
- Тек кад се на местима утицаја појаве људи којима је Србија на првом месту а не њихов глодарски опортунизам, Србија ће духовно да се буди и прездравља
- После десет публицистичких књига које су вам донеле статус водећег српског експерта за нови светски поредак, објавили сте свој први роман „Принц и фантом“ у коме откривате тајну због које је принц Ђорђе Карађорђевић морао бити уклоњен. Колико ми данас заправо знамо о својој историји?
ВИДОЈЕВИЋ: Знамо мање него што би требало. Жртве смо, не и једини у свету, манипулације историјом. Историја је научна дисциплина која јако тешко чува свој интегритет. Фалсификује се од времена древног Египта до наших дана. У Египту су брисали имена неподобних фараона са споменика и из храмова, као што је то био случај са Ахенатеном. Тако је и данас са нашом савременом историјом. Историја Србије која је сада „у употреби“ писана је у време Тита и препуна је историјских неистина и манипулација. Није ми јасно зашто се то не исправља.
Да ли постоје две историје - јавна и тајна?
ВИДОЈЕВИЋ: Наравно. „Јавна“ историја је измишљена, дописана и прилагођена дневнополитичким потребама. То је светски феномен. Права историја, „тајна“ историја би драстично променила нашу перцепцију и више ништа не би било као што је сада, када би се сазнала. Мене то привлачи, иако нисам историчар по струци и трудим се да оно што сазнам изнесем у својим књигама.
Одакле интересовање за судбину принца Ђорђа Карађорђевића?
ВИДОЈЕВИЋ: Мислим да смо се као народ и као држава огрешили о наше династије, и Карађорђевиће и Обреновиће. То су били наши владари, и у добру и у злу, и поштовање народа према традицији мора да постоји. Без самопоштовања нема великих народа. Непримерен је манир правити се равнодушним према туђим правима. Заборавља се да Србија треба да буде пример у регулисању имовинских права династије Карађорђевић, како би ту обавезу имале и остале бивше републике Југославије, а сада независне државе. Очигледно, трагична судбина Карађорђевића наставља се и данас. Принц Ђорђе Карађорђевић је део те трагичне судбине једне династије, тачније једне породице. Сваког писца, па и мене, привлаче трагичне личности јер њихов живот је „роман који се сам пише.“
У роману се историја и езотерија преплићу. Да ли је амбијент душевне болнице у Топоници код Ниша, у коју је био смештен несуђени српски краљ, представљао идеалан амбијент о династичком обрачуну, о магијском и окултном утицају на људе и историју?
ВИДОЈЕВИЋ: Душевна болница у мом роману је метафора за Европу у којој бесни Други светски рат. У првом плану романа није династички обрачун, радња се дешава 1941. године, кад обрачуна више није било. Несрећни Ђорђе је у Топоници био заточен од 1926.године, и право је чудо да је сачувао здрав разум. То је моја поента, а принц се прихватио невероватног задатка, жели да открије „фантома“ који у болници убија болеснике. Езотерија је димензија која ће тек у наставку овог романа добити централно место у животу мог јунака, који постаје замајац збивања којих није ни свестан.
Кад смо код езотерије и игре бројева, пада у очи да је принц Ђорђе абдицирао 27. марта 1909. године, истог датума 1941. године још једном ће српска историја XX века променити ток. Да ли је то случајност?
ВИДОЈЕВИЋ: Јесте интересантан синхроницитет, али не бих могао да кажем да је то неко испланирао, мада је 27. март 1941. године пао на дан помрачења Сунца па је, у езотеријском смислу, пропаст оног што се започело тог дана била сигурна. Могу само да кажем да су два члана династије Карађорђевић на те датуме доживела своје горке тренутке, принц Ђорђе 1909. године, а регент принц Павле 1941. године. Били су изиграни од вештијих и мрачнијих играча.
Ако погледамо у „Политикину“ архиву, видећемо да је Престолонаследник Ђорђе био ватрени противник анексије Босне и Херцеговине 1908. године и да је чак у току демонстрација спалио аустроугарску заставу. Да ли је уклоњен зато што је хтео рат са Аустроугарском?
ВИДОЈЕВИЋ: Мислим да није желео рат са Аустроугарском, уосталом престолонаследник о томе не може да одлучује. Био је темпераментан, млад човек, националиста, и његов интервју је у Европи сигурно изазвао нелагодност. Како је могуће, питао је, да Европа то дозвољава и не реагује. Замерио је и Русији на млаком и неодлучном ставу. Невероватно како та ситуација подсећа на данашња збивања. На оно што се дешава Србима и Србији нико не рагује у Европи, сем декларативних изјава које су обично празнословље, а наше оклевање да се сами позабавимо решењем наших проблема је алиби који је Европи потребан да ово ради без гриже савести.
Или су моћна тајна друштва имала своје интересе да се наследни ред династије Карађорђевић промени?
ВИДОЈЕВИЋ: Не знам на која тајна друштва мислите, има их много. Са ове дистанце, циљ је био постигнут, Аустроугарска је била моћна и велика држава тог доба, сумњам да им је престолонаследник Србије био озбиљан проблем који су морали да решавају „династичким превратом.“
Зашто кажете да живимо у историјском холограму?
ВИДОЈЕВИЋ: Зато што је ово цивилизација базирана на лажи и превари. То су главне ознаке светске политике у протеклом веку, и садашњем времену. Ово је цивилизација у којој се „стрвинари“ отимају о лешину „слободног човека,“ који незаустављиво, поново, постаје роб, а живи у илузији да је у поседу „слобода“ које само треба да инструментализује и свет ће постати идилично место у коме ће он бити срећан.
Одакле толико интересовање читалаца за теорије завере?
ВИДОЈЕВИЋ: Отуд што смо жртве „праксе завере“ и људи то инстинктивно исећају. Интересовање за ове теме проистиче из страха и то је први ниво човекове самоодбране од мрачног новог светског поретка.
Колико су езотерија и политика повезани?
ВИДОЈЕВИЋ: Нераскидиво су повезани. Езотерија је невидљиви флуид, покретач многих историјских дешавања, она је и „зачин“ садашње светске политике, питање је само колико заиста „магови“ знају шта раде.
А езотерија и Карађорђевићи?
ВИДОЈЕВИЋ: Наравно, шта је ту необично? Краљевска власт је божанског карактера, нема власти без духовне „дубине.“ Одређена знања се преносе тим линијама, она су углавном езотеријска, то је једна од полуга врховне власти у протеклих неколико хиљада година. Карађорђевићи нису изузетак.
Да ли се враћањем посмртних остатака Карађорђевића коначно затвара један историјски круг?
ВИДОЈЕВИЋ: Да, то је добро и за породицу Карађорђевић и за Србију. И они и ми на овај начин отплаћујемо нешто од „старих дугова.“ Драго ми је што се то, напокон, десило.
Какве су езотеријске прогнозе за будућност Србије?
ВИДОЈЕВИЋ: Мислите да ја то знам, кад ме ово питате? Можемо заједно да нагађамо... На кратке стазе су лоше, зато што су Србију у протеклих 70 година водили слаби људи, кукавице и каријеристи, без међународног угледа и „педигреа“ у одређеним областима. И сада су на власти само „шегрти“ који извршавају оно што им „мајстори“ пројектују. То је опасно за садашњост Србије, зато што се овом простору и народу не обезбеђује адекватна заштита, духовна и политичка.
На власти су и даље „титовчићи,“ клонови вулгарног концепта државе и друштва и „неко“ их и даље свесно производи. Док се то не промени, пад Србије се неће зауставити. Тек кад се на местима утицаја појаве људи којима је Србија на првом месту а не њихов глодарски опортунизам, Србија ће духовно да се буди и прездравља. Тада ћемо моћи извесно да кажемо да будуће генерације имају будућност. За тај тренутак живим и радим јер мислим да није далеко.
Гордана Јочић
ВИДОЈЕВИЋ: Немци опљачкали и уништили Србију, а обештетили је са – 0,3 одсто!
01:45 07.06.2014.
- У Србији су Немци уништили и опљачкали 36,5% вредности индустрије, 57,2% вредности хемијске индустрије, 53,4% текстилне индустрије, 22% прехрамбене индустрије, 30,2% електропривреде, 17,5% грађевина, 52% пруга нормалног и 33% уског колосека, 23,4% локомотива и 16,1% вагона. Делимично или потпуно била су уништена 223 рудника
- Већ у јуну 1941. године у Рајх је отпремљено 35 вагона алатних машина, из Крушевца 154 вагона опреме и материјала, из Чачка 22 вагона, из Крагујевца до краја 1941. Године - 145 вагона, у 1942. години - још 568 вагона, из Железаре Сартид 275 вагона...
- Савезници су за репарације били одредили 667 немачких фабрика. Од тога је Југославија добила 66 већих фабрика и погона, 43 мање фабрике и појединачну опрему из 242 фабрике, укупне тежине 300 хиљада тона
- Укупан износ репарација Немачке Југославији у периоду 1947-1949. износио је 36 милиона долара, по курсу из 1938. године што - од укупну штету од 9,1 милијарде долара - чини фантастичних 0,3%! Ради поређења, овај износ је једна четвртина вредности бакра однесеног за време окупације из рударског басена Бор
- Србија је у укупној ратној штети Југославије учествовала са 70%. Оно што је деценијама био, и остао, предмет спора су опљачкане златне и девизне резерве и уметничке и друге вредности грађана, као и имовина Српске православне цркве из манастира и цркава
- Наводно су се Тито и Вили Брант договорили да Тито „опрости” Немачкој даљу исплату ратне одштете а заузврат смо добили „Капиталхилфе”, кредите с ниском каматом! Али, овај комерцијални кредит од једне милијарде марака је враћен!
- Ни у тајном протоколу нити у било ком јавном документу нема ни помена о „опраштању дуга” нити се то може решити без међународне арбитраже
ЈОШ је проблематичнија ситуација са ратним репарацијама за Други светски рат.
Онима који о тој теми не знају ништа можда ћу помоћи да кроз статистичке податке сагледају обим штете нанет Југославији, а највећим делом Србији у оквиру Југославије.
Разарања и пљачка ресурса Србије од стране окупатора, војске и државних служби нацистичке Немачке, била су огромна. Коначне податке саопштио је Борис Кидрич у пролеће 1947. године, а сакупила их је Државна комисија за ратну штету.
Уништено је и опљачкано 36,5% вредности индустрије, 57,2% вредности хемијске индустрије, 53,4% текстилне индустрије, 22% прехрамбене индустрије, 30,2% електропривреде, 17,5% грађевина, 52% пруга нормалног и 33% уског колосека, 23,4% локомотива и 16,1% вагона. Делимично или потпуно била су уништена 223 рудника.
Највеће губитке претрпели смо у људским животима. Према подацима Комисије, погинуло је 1.705.000 грађана, просечно старих 22 године, а потпуно или делимично је онеспособљено за рад 425.000 људи. Највише је страдало радно и репродуктивно способно становништво старости 20-50 година (69%), па се могу рачунати и губици због смањеног наталитета (440.000), и јасно какав је то био страшни удар за земљу која је пред рат имала око 16 милиона становника.
Огромна штета нанета је војној индустрији Краљевине Југославије, која је пред Други светски рат била у експанзији па је окупатор већину фабрика наоружања и опреме за копнену војску уништио или опљачкао.
Већ у јуну 1941. године у Рајх је отпремљено 35 вагона алатних машина, из Крушевца 154 вагона опреме и материјала, из Чачка 22 вагона, из Крагујевца до краја 1941. године - 145 вагона, у 1942. години - још 568 вагона, из Железаре Сартид 275 вагона...
Из најстарије и највеће српске фабрике наоружања, Војнотехничког завода у Крагујевцу, однето је 580 стругова за израду алата, 896 хоризонталних фрез-машина, 296 вертикалних бушилица, 180 преса, 693 револвер-струга, 68 хидрауличних преса, 19 ваљака, 258 вертикалних фрез-машина, 202 вертикалне копирмашине, 161 равна брусилица, комплетни алат за израду топовских цеви, 4.704 равна фрезера, 4 парне турбине, велики број пушака и пушкомитраљеза, огромне количине стрељачке и артиљеријске муниције, знатне количине челика, месинга, чаура, шамотних цигала и других материјала.
Из Пиротехнике Завода однето је 49 машина, а из Одељења за израду пешадијске муниције - 430 специјалних машина. Тиме је метална и хемијска индустрија, која је радила за потребе војске и била велики потенцијал Србије, била уништена. Сличну судбину доживели су и остали производни центри војне индустрије Србије.
Поштеђени су једино били капацитети авиоиндустрије и пратеће производње, углавном стационирани око Београда, јер су били од виталног значаја за Луфтвафе и Министарство авијације, а посебна организација ГФЛ, са седиштем у Земуну, бавила се организацијом рада у фабрикама ваздухопловне индустрије.
„Икарус” и „Рогожарски” производили су делове авиона „М-109”, „Змај” је радио авионе „фп-2” за независну Државу Хрватску, као и уређаје за моторна возила. Фабрика аеропланских мотора у Раковици производила је авио-моторе „к-14”, делове за мотор „јумо 211” и резервне делове за моторе „јункерс„ и „аргус”, вршила ревизију различитих мотора и израдила и 200 камиона „прага РН-8”.
„Телеоптик”, „Микрон” и „Нестор” такође су производили опрему, сада за немачку војну индустрију, као и „Јесеница” у Смедеревској Паланци, а из Државне фабрике авиона у Краљеву однето је 40 затечених, несклопљених апарата „ДО-17”, да би после стрељања ђака у Крагујевцу и грађана у Краљеву, међу њима и 470 радника овог предузећа, машине биле демонтиране и пренете у „Рогожарски” а хале миниране.
Демонтирана је и цела Радионица за оправку локомотива и однета у Винер Нојштат, где је и десетак година после рата функционисала као „српска хала” Приликом повлачења сви ови капацитети су уништавани или демонтирани и однети, па је из „Змаја” однето 415 машина, а у „Рогожарском” је, после ослобођења, констатовано да недостаје 80% опреме.
У овим фабрикама раднике су чинили не само Срби већ и доведени Немци, Словенци избеглице у Србији, као и други.
Велики број Срба рат је провео у концлогорима и фабрикама у Немачкој, као ратни заробљеници и интернирци, па се на крају рата, по речима Моше Пијаде, у Немачкој затекло 150.000 Југословена, углавном Срба, а према различитим документима у Архиву Југославије број интернираних је био 353.654 становника Југославије.
На Париској конференцији, крајем 1945. године, одређено је да Немачка, изазивач и кривац за Други светски рат, исплати репарације Југославији и још 17 држава из западних окупационих зона. СССР-у и Пољској остављена је источна зона.
Репарационе накнаде подељене су у две категорије: Б су чинила немачка индустријска постројења и бродови, а категорију А све остало. Југославији је призната ратна штета од 9,1 милијарде долара, по курсу из 1938. године, што је прво чинило 9,6% укупних репарација из западних окупационих зона Немачке, у категорији Б, да би тај удео био повећан на 10,2%, а у коначном плану 14,9% репарација.
Захтеви за репарацију подносили су се Међународној савезничкој репарационој агенцији (ИАПА) и тежиште захтева југословенске владе било је на тешкој индустрији, металуршким постројењима, фабрикама машина и алатљика, базној хемији, авионским моторима, експлозивима и другом. Ови захтеви испуњавани су делимично, али су нам на руку ишле неке околности.
Према „Плану о репарацијама и нивоу послератне немачке индустрије” који су савезници усвојили 1946. године, предвиђено је да се немачка индустрија сведе на 75% од обима из 1936. године, чиме би се Немачка ослободила војне индустрије и уједначила са просечним европским нивоом. По том плану, била је предвиђена демонтажа 1800 фабрика, али је временом тај број смањиван, да би 1949. године био сведен на само 667 фабрика.
Објашњења су из сфере економије, тобоже резултат су опадања интереса западноевропских земаља за репарационом опремом, јер доношењем Маршаловог плана 1947. године, обезбеђен је прилив нове, модерније индустријске опреме у Европу. Политички је било јасно да уласком у еру хладног рата Немачку није требало „огулити” до краја, а утицај избеглих нациста у САД, којима је влада САД дала уточиште, опростила ратне злочине и започела еру нових антагонизама са комунистичким земљама Источног блока, утицала је на реализацију одлука мировних конференција којима је Немачка морала да обештети све жртве агресивне политике Трећег рајха.
Југославија није била чланица Маршаловог плана и била је заинтересована за репарациону опрему.
Од укупно 667 фабрика по плану репарације, Југославија је добила 66 већих фабрика и погона, 43 мање фабрике и појединачну опрему из 242 фабрике, укупне тежине 300 хиљада тона. Резидуална вредност опреме из репарације износила је 181.603.727 рајхсмарака по курсу из 1938. године а алокациона вредност опреме 108.790.698 рајхсмарака.
Ова разлика настала је због незаинтересованости других земаља учесница за понуђену опрему а разрушена Југославија, у првом реду Србија, која је претрпела највећи обим разарања у току рата, јесте била заинтересована да је узме, па је одређена нижа прихватљива цена.
Укупан износ репарација Немачке у периоду 1947-1949. године према Југославији износио је 36 милиона долара, по курсу из 1938. године што на укупну штету од 9,1 милијарде долара чини фантастичних 0,3%! Ради поређења, овај износ је једна четвртина вредности бакра однесеног за време окупације из рударског басена Бор.
Такође, опрема из репарација била је половна (отуд књиговодствени отпис вредности), некомплетна, па се без ремонта није могла користити. После рата је влада Југославије слала тимове људи у разне земље Европе, у покушају да пронађу опљачкану имовину југословенских предузећа, у сабирним центрима Јесенице, Гдањска, Рехагена код Берлина, и другим. То је било јако тешко јер је већи део опреме био уништен током ратних дејстава, са опреме су скинуте ознаке порекла, део вредне опреме узели су и савезници, ако им је одговарала. Ипак, део је пронађен и враћен разним каналима у Југославију.
Оно што је деценијама био, и остао, предмет спора су опљачкане златне и девизне резерве и уметничке и друге вредности грађана, као и имовина Српске православне цркве из манастира и цркава. СФРЈ и Тито, као и Југославија после њега, и касније државе, Србија и Црна Гора, и сада Србија, избегавале су питање ратне одштете и потписивања међудржавног уговора о наплати ратне одштете с Немачком.
Чак и ако је било стидљивих покушаја с наше стране, Немачка је арогантно одбијала да такав међудржавни споразум потпише, иако га је потписала са свим другим оштећеним државама и одштету им исплатила.
Тобоже, Тито и Вили Брант су се договорили да Тито „опрости” Немачкој исплату ратне одштете а заузврат смо добили „Капиталхилфе”, кредите с ниском каматом! Овај комерцијални кредит од једне милијарде марака је враћен! Ратна одштета не може бити КРЕДИТ, реч је о превари договреној с Титом, али ни у тајном протоколу нити у било ком јавном документу нема помена о „опраштању дуга” нити се то може решити без међународне арбитраже.
Аустрија и Немачка су на „ситно”, преко приватних адвокатских линија, нарочито у периоду међународне блокаде Србије. 1992-1995. године, покушавале да исплате бивше логораше, робове Трећег рајха, али то није исплата ратне одштете држави Србији, која је у укупној ратној штети Југославије учествовала са 70%.
О томе ко шта избегава и како, у следећем наставку, а тачност до сада изнетих података проверите у стручној студији др Животе Ђорђевића и др Бошка Мијатовића, са сарадницима, из 1990. године, под насловом „Пресељавање индустрије Србије од 1948. до 1953. године.”
(наставиће се)
ВИДОЈЕВИЋ: Титова и Брантова „Брионска формула” је ништавна – Немачка Србији дугује репарације
01:49 09.06.2014.
- За Југославију је после Другог светског рата у Паризу утврђено 9,14 милијарди долара репарација. Од тога је Немачка требало да исплати 7,12 милијарди, Италија 1,45 милијарди и Мађарска и Бугарска 570 милиона долара
- Немачки канцелар Вили Брант је у мемоарима о договору на Брионима написао: „Тито је желео и сутрадан још једном о томе да разговарамо (о проблемима ратног обештећења - прим. прев.). И његови сарадници су сматрали да проблем треба скинути с дневног реда. Предложио сам тада једну формулацију која се, у сличном облику, нашла у коминикеу: 'Обе стране дошле су до уверења да су односи достигли степен који допушта дугорочну сарадњу на привредном пољу која би заменила раније разматрање решења, отворених питања из прошлости'
- Ово је касније названо 'брионским формулом'. Сарадници су се договорили да ту буде урачунат кредит од 300 милиона марака (који је Југославији додељен 1972. - прим. прев.) и одобрен је још један од 700 милиона марака, с каматом као код помоћи у развоју (од 2,5% - прим. М. В.)”
- Неће бити да једна милијарда, са којом је саграђена словеначко-хрватска атомска централа „Кршко” и још понешто - чак и да је прихватимо као „репарацију” - може да буде замена за седам милијарди? Да ли мисле да тиме и са 35 милиона долара у половним машинама затварају дуг од седам милијарди?
БИО сам студент журналистике у време посете Вилија Бранта Југославији, 1973. године, врхунца титоистичког ушминканог а већ начетог идиличног експеримента.
И, као и сви тада, био сам жртва невиђене и континуиране контроле ума, која је спровођена зналачки и успешно. Сви смо били почашћени јер нам је у посету долазио прослављени немачки канцелар, борац против нацизма, који је клечао, ако се не варам, у Варшавском гету одајући пошту јеврејским жртвама (и касније добио Нобелову награду за мир - коју су добијали сви највећи покварењаци светске политике), да би са Титом обавио важне билатералне разговоре, како се касније испоставило, у апсолутну корист Немачке.
Протокол је био на нивоу лакировке без премца. Брант је допутовао 16. априла и дочекао га је тадашњи председник СИВ-а Џемал Биједић. Брант је, за два дана боравка у Београду, положио венац на Гроб незнаног јунака на Авали, посадио дрво у Парку пријатељства, посетио тек обновљену Народну библиотеку, једну од омиљених мета Луфтвафеа 1941. године, а о разговорима с Биједићем се не зна ништа, јер стенограм са званичних разговора није сачуван! Претпоставка је да се разговарало о изградњи словеначко-хрватске атомске електране у Кршком.
После комплетног „третмана” у Београду, уследила је посета брионском фараону, где су обављени кључни разговори. О тим разговорима може се читати само у Брантовим мемоарима, па остаје сенка сумње у њихову објективност, јер мемоари су, често, ушећерена и самодопадљива слика о сопственом месту у светској историји. Цитираћу одломак из Брантових мемоара, како је то навео новинар Зоран Марковић у броју недељника ”Дуга”, 30. септембра 1989. године:
Споразум између владе СФРЈ и Владе СР Немачке о одобравању кредита потписан је 10. децембра 1974. године, Закон о ратификацији донет је 26. децембра у Савезној скупштини, а Указ о ратификацији потписали су председник Тито и председник Скупштине Киро Глигоров.
У службеној белешци ССИП-а, која се односи на поменути кредит дословце пише:
„Две стране су се након дугих и тешких преговора и консултација сагласиле да преостала отворена питања из прошлости, у која спада и обештећење, треба решавати кроз дугорочну сарадњу на економском и другим пољима. Први корак у томе био је закључење Споразума о наменском кредиту 1972. и 1974. године под веома повољним условима у укупном износу од милијарду марака, који није био намењен задовољењу индивидуалних потраживања жртава нацистичких злочина и ратних заробљеника (означио црним М. В.), већ искључиво за изградњу енергетских постројења и других објеката који повезују привреду целе Југославије, што је одговарало идеалима жртава о уједињеној и сложној Југославији.”
Какво бедно лицемерје и права слика титоистичке диктатуре бескрупулозних отимача, равних онима са друге стране преговарачког стола!
Јер, црно на бело, састављачи коминикеа знају да тај новац не треба дати жртвама нацистичких злочина, ратним заробљеницима, преживелим логорашима из логора смрти Трећег рајха, јер су се они „жртвовали идеалу” Титове државне фантазмагорије „о уједињеној и сложној Југославији”, која никад није постојала, и злочини Четвртог рајха у којима је Тито био један од водећих светских лидера, резултирали су атомском електраном Кршко.
На костима српских и других жртава Југославије, Тито, Кардељ, Бакарић и Доланц изградили су још један споменик који показује да се злочин исплати. Све је било припремљено унапред. Прво су Словенија и Хрватска потписале уговор 18. априла 1971. године о заједничкој изградњи електране Кршко. Расписана је међународна лицитација на којој су учествовали „Џенерал Електрик”, „Крафтверк Унион” и „Вестингхаус”.
Победио је „Вестингхаус”, па је с њим потписано писмо о намерама 1973. године, а главни уговор је потписан у августу 1974. године. Кредит су већ одобрили били Немци и 1. децембра 1974. године, Тито на великој свечаности у Кршком, у присуству комплетне политичке номенклатуре Хрватске и Словеније полаже камен темељац, али није доживео да атомску електрану пусти у рад 2. октобра 1981. године, што би сигурно волео, у свом фараонском стилу.
Да случајно добијен новац не би отишао на неку другу страну, или на намеру намирења жртава, не дај боже, што би се заиста могло сматрати обликом репарације, што срећом нису схватили ни у Немачкој ни у Југославији, цена радова у Кршком непрестано је расла, јер је „Вестингхаус” другоразредна фирма са проблематичном опремом, а незамисливо је да неко победи на међународној лицитацији са ценом од 348 милиона долара, па му се одобри повећање на 411 милиона долара, па на 516 милиона долара...
Заправо се и не зна колико је Кршко стварно коштало, узимајући у обзир и инфлацију која је у тадашњем периоду расла од 15,62 динара за један долар до 5.000 динара за један долар.
Од средстава кредита изграђен је кружни далековод од 380 КW око Југославије, што је једино одговарало основној намени кредита. Део кредита коришћен је за одржавање ликвидности земље, стабилизацију девизних резерви Народне банке Југославије, а део је дат републичким секретаријатима за фонд солидарности! Нема података за које намене солидарности, нити колике су биле суме упућене републикама.
Став немачке владе био је јасан:
„На основу репарација Југославија је примила од СР Немачке 1972. и 1974. године укупно милијарду немачких марака у виду помоћи у капиталу. Између савезног канцелара Бранта и председника Тита тада је постигнута сагласност да се питање обештећења више неће постављати (подвукао М. В.). Ово је учињено у име сарадње и пријатељства у будућности. Али, ако се коначно потпише Уговор о миру, онда би се питање обештећења могло поново поставити.”
Овде се постављају два кључна питања. Чак и да се прихвати лажна тврдња да кредит може бити замена за репарацију, а показаћу у следећем наставку зашто то није могуће, поставља се питање огромне разлике у износима.
За Југославију је у Паризу утврђено 9,14 милијарди долара репарација. Од тога Немачка треба да исплати 7,12 милијарди, Италија 1,45 милијарди и Мађарска и Бугарска 570 милиона долара. Задржимо се, за сада, на Немачкој. Неће бити да једна милијарда, чак и да је прихватимо као ”репарацију,” може да покрије седам милијарди? Где су камате за 70 година неплаћања дуга? Да ли мисле да 35 милиона долара у половним машинама затвара дуг од седам милијарди?
Професор др Стеван Ђорђевић, деведесетих година шеф катедре за међународно право на Правном факултету у Београду, побио је упорно немачко позивање на Лондонски споразум из 1953. године, којим је требало размотрити потраживања држава и њихових грађана оштећених од стране Трећег рајха, његових институција и агенција. Те исте године, 23. октобра, поново у Паризу, закључен је споразум између Западне Немачке и трију западних окупационих сила, а за нас је битна глава 6. у којој пише да ће проблем репарација „бити решен по окончању мировних уговора између Немачке и њених бивших непријатеља или ранијим споразумом по том питању.”
Југославија никада није потписала мировни споразум с Немачком, као ни остали савезници, те се према томе није одрекла својих права, нити је било ко други у њено име то могао да учини! Ово су биле речи др Поповића и ослоњене су на члан 2. Завршног акта Париске конференције. Југославија је предложила и прихваћене су њене допуне, које гласе:
1) Владе потписника се не одричу одређивања у своје време облика и трајања неспорног износа репарација које има да плати Немачка;
2) Оне се не одричу свака свога права у погледу дефинитивног решења немачких репарација;
3) Тиме се не оспоравају политички захтеви који се могу поставити у погледу уговора о миру са Немачком.
Према томе, „Брионска формула,” наводно решење репарација Немачке према нама, међународно је ништаван акт.
Све правне заврзламе, кршење устава Југославије од стране Тита, уз свесрдну подршку немачке стране, јер све је јефтиније него платити ратне репарације (укључујући „дисциплиновање” и бомбардовање Србије), немају упориште у међународном праву, поготово после уједињења Западне и Источне Немачке, јер је то био предуслов за потписивање мировног уговора, пошто су обе Немачке биле легитимни наследници Трећег рајха, уједињене сада у једну државу.
Зато је канцелар Хелмут Кол скоро доживео инфаркт када је Пољска обновила свој захтев да јој Немачка на име ратне одштете исплати додатних 500 милијарди марака. Тада се огласио и југословенски Секретаријат за иностране послове саопштењем да ће неизмирене обавезе из Другог светског рата постати веома актуелне управо због уједињења Немачке.
Немачка је покушавала годинама, и пролазило јој је, да такозваном „Халштајновом доктрином,” по којој је Немачка унутрашњим законом прекидала своје међународне обавезе према земљама које су у своје време признале Источну Немачку, као што је некада Хитлер на сличан начин одбацио Версајски уговор.
Није проблем толико у Немачкој колико је проблем био у Југославији у време Тита.
Невероватно је шта је у име његових болесно сујетних и грандоманских пројеката Југославија урадила, ”опраштајући дугове,” поклањајући фабрике другим државама, расељавајући привреду из Србије у друге републике због могуће инвазије Русије и Варшавског пакта после Резолуције Информбироа. Таква врста непатриотске политике, на штету државних интереса Србије, и њених грађана, траје до данас.
Нема напретка Србије и изласка из пакла који траје читав век, ако се не рашчисте стари односи, и са пријатељима и са тобожњим пријатељима. О томе у следећем наставку.
ВИДОЈЕВИЋ: И Италија, Мађарска и Бугарска изврдале плаћање ратне одштете
02:15 12.06.2014.
- Мировним уговором са Италијом је било утврђено да су дужни да нам дају 125 милиона долара а Мађарска 50 милиона долара. Где је разлика од 38 до 175 милиона долара?
- Са Бугарском, Југославија није потписала мировни уговор. Али, влада СФРЈ је Софији „опростила” 25 милиона долара репарација фамозним „Бледским споразумом” који није санкционисан ниједним међудржавним актом
- Главнину у 7. СС добровољачкој брдској дивизији Принц Еуген чинили су банатски Немци који су прва ратна дејства имали крајем 1942. године против четничких формација на Копаонику, Гочу и Јастрепцу. Тада су 120 становника села Крива Река затворили у локалну цркву и запалили! У другим селима на Копаонику убијено је 300 цивила, а на планини Гоч - 250 цивила
- Ово је био почетак крвавог пута банатских фолксдојчера. Зато ће - ако желе одштету – прво морати да уз помоћ матичне државе Немачке докажу пред међународним судовима да ратни злочинци из Другог светског рата имају право на надокнаду
АКО мислите да је само Немачка успела да се извуче од плаћања ратне одштете за Други светски рат, грдно се варате. Ни Италија ни Мађарска нису испуниле своје међународне обавезе за исплату репарација.
Југославија је од Италије и Мађарске добила 38 милиона долара репарација у машинама. Мировним уговором са Италијом је било утврђено да су дужни да нам дају 125 милиона долара а Мађарска 50 милиона долара. Где је разлика од 38 до 175 милиона долара?
Можда су репарације плаћене а да ми не знамо?
Сигурно знам да је Мађарска стидљиво плаћала репарације до 1948. године. После Резолуције Информбироа наступа амнезија која траје до данас.
Ево дивне прилике да се то разреши међу суседним и пријатељским земљама.
Пошто држава Мађарска врло помно прати сва питања која се тичу положаја мађарске националне мањине у Србији, што је потпуно у реду, ред је да Србији понуди остатак ратних репарација, с каматом за 70 година, поготово што је с Југославијом Мађарска потписала мировни уговор, као и Италија, а исплата репарација досуђена је на међународној конференцији и не застарева!
Волео бих да грешим, да нисам добро обавештен, да су Италија и Мађарска исплатиле ратне репарације. Утолико би једно званично саопштење њихових амбасада у Београду, с тачним подацима о измирењу ове обавезе било нужно, и уколико се покаже да нисам био у праву - спреман сам да се јавно извиним. Уколико се не огласе по овом питању, онда би било пожељно, кад је Мађарска у питању, да се господин Иштван Пастор, коалициони партнер у влади Србије, и човек кога врло уважавам због његове озбиљности и темељности, ангажује на овим питањима како би она била коначно решена.
Са Бугарском, Југославија није потписала мировни уговор. Али, влада СФРЈ је Софији „опростила” 25 милиона долара репарација фамозним „Бледским споразумом.” Тај „споразум” није санкционисан ниједним међудржавним актом, већ је једна од фараонских произвољности које је тадашња самоуправна политичка клика стављала изнад устава и закона, аплаудирала од срца и са озареним осмесима, који су оличавали нашу срећу што имамо генија на челу државе.
По давно изговореним речима др Јована Пауновића, који је био и члан југословенске делегације на Мировној конференцији у Паризу, „по Уставу нико не може бити овлашћен да отписује таква потраживања која су, не само израз претрпљених материјалних штета, већ и надокнада за изгубљене људске животе. Свако одступање од тога, представља директну повреду најелементарнијих и најделикатнијих интереса и права овог напаћеног народа, те и недопустиву злоупотребу у вршењу датих овлашћења и функција власти.”
Да се вратимо Немачкој. У ратном заробљеништву је било 170.000 војника и на основу међународних критеријума накнада за овај период утврђена је на 5-7.000 долара по заробљенику. Нека буде у средини, 6.000 долара, што износи милијарду и 20 милиона долара, плус камате.
Сви експерти за ову проблематику кажу да је ово најчистији и најлегалнији облик ратне одштете, коју, наравно, ни Југославија ни Србија нису тражиле од Немачке. На принудном раду у Рајху било је 270.000 људи. Ако је тадашња просечна надокнада за физички рад била рецимо 2.000 долара годишње, што ће рећи 8.000 долара за четири године, онда је дуг по овом основу - две милијарде и 160 милиона долара, плус камате за 70 година. По мојој лаичкој рачуници, са укупно припадајућим делом Србији и каматама - дуг Немачке Србији је преко хиљаду милијарди долара!
Да не грешим душу, од ове суме треба одбити плаћање Немачке према Југославији (7. септембра 1963. године) у износу од 8 милиона марака за виво-експерименте који су вршени на логорашима у нацистичким конц-логорима. Да је, рецимо, Менгеле знао како ће јефтино да прође Немачка за његове експерименте, сигурно би из свог џепа понудио још толико, и потпуно „одлепио” черечећи несрећнике који су му допали у руке.
Немачка је Југославији исплатила и 26 милиона марака за социјално осигурање радника који су за време рата радили у нацистичкој Немачкој! Ко каже да нацисти нису бринули о радницима, ево га доказ. Са исплаћеним репарацијама од 35.768.118 долара, то је скоро 70 милиона долара! Мало ли је?
Сем што мисли да не дугују репарације за два светска рата, да ли сте се можда запитали имамо ли ми неких дуговања према Немачкој?
Немачка врло озбиљно мисли да влада Србије дугује надокнаду војвођанским Немцима, који су морали да напусте своје домове и имовину већ крајем 1944. године. Ко је „протерао” фолксдојчере?
Вероватно страх. Већина је побегла пред Црвеном армијом, која је наступала и приближила се границама Југославије. Да ли је било разлога за страх и бекство ка Немачкој, односно Трећем рајху?
Жао ми је што немам више времена и простора да о томе пишем сада, али даћу укратко преглед деловања СС дивизије„Принц Еуген” на територији Југославије у Другом светском рату, што је имало директне везе са каснијим дешавањима при крају рата и после завршетка рата.
У току шестоаприлског рата и освајања Југославије, Трећи рајх је у Банату имао врло развијену обавештајну мрежу, кроз Културбунд, основан 1920. године у Новом Саду са статусом неполитичке организације за очување немачког језика и културе.
Пред рат се Културбунд претвара у Пету колону нацистичке Немачке. Није зато чудо што је Банат, под директном војном управом Трећег рајха у окупираној Србији, већ у августу 1941. године приступио формирању војне формације, величине дивизије, од банатских фолксдојчера, што је била прва таква војна формација састављена од Немаца ван Рајха.
Учлањење у дивизију било је добровољно али је ускоро било јасно да пет хиљада добровољаца није довољно за састав дивизије па су немачке војне власти у Београду донеле одлуку о мобилизацији и дивизија је формирана почетком 1942. године, не само од банатских Немаца већ и од славонских Немаца, а пошто је више пута попуњавана људством, због великих губитака у сударима с војском НОБ-а, и неколико пута с четницима у Србији, била је попуњена и припадницима других народности, муслиманима с Косова, Мађарима и Румунима.
Прва ратна дејства имали су крајем 1942. године против четничких формација на Копаонику, Гочу и Јастрепцу и већ тада се видео прави карактер 7. СС добровољачке брдске дивизије Принц Еуген.
Наређено им је уништење четника Расинског округа под командом мајора Драгутина Кесеровића, јер је немачка војна команда желела чисту ситуацију у Моравско-Вардарској долини и непрекинуте комуникације због снабдевања потребном опремом Афричког корпуса генерала Ромела. У операцији чишћења терена, сем ове дивизије учествовали су и делови бугарске 9. пешадијске дивизије, укупно 20.000 људи.
Кесеровић се извукао, упркос тешким губицима, али се нису извукли становници села Крива Река. Ту је 120 сељана било затворено у локалну цркву и запаљено од стране војника дивизије Принц Еуген. У другим селима на Копаонику убијено је 300 цивила, а на планини Гоч - 250 цивила. Убијено је укупно 670 цивила у овој операцији и крвави траг ове СС дивизије после тога био је јасно видљив.
У офанзиви на Сутјесци, од 15. Маја до 15. јуна 1943, вођене су крваве борбе против Прве пролетерске, Прве далматинске и Пете црногорске бригаде, па је дивизија имала 613 мртвих. Остатак године, после капитулације Италије, СС дивизија Принц Еуген ратовала је у Далмацији и претрпела тешке губитке јер је изгубила 1582 припадника, што убијена, што рањена и нестала. Непрекидна дејства имала је и 1944. године а због великих губитака у новембру 1944. допуњена је остацима 1. албанске СС дивизије Скендербег.
У 1945. години ратовали су у Хрватској, тачније Славонији, и повлачили на запад с остацима разбијених усташких формација НДХ. Дивизија се повукла у Словенију, и код Цеља се 11. маја предала снагама НОВЈ.
Из дневника дивизије, и других сведочења, види се крвави карактер њеног деловања против цивилног становништва.
Из документа Д-940 Државне комисије Југославије може се прочитати опис једне крваве операције код Никшића, у којој су људи убијани, мучени, спаљивани у кућама, касапљени бајонетима. Укупно 121 особа, највише жена, и чак 29 деце старости од 6 месеци до 14 година.
У напредовању према Сплиту 1943. године дивизија је у селима између Клиса и Сплита убила 102 особе. Такође, 16. јануара 1943. дивизија је убила или живе спалила 83 цивила из села Луга, Кука и Летке код Дувна, а 1944. године 3. батаљон 14. пука спалио је и побио становнике неколико села у Цетинској крајини што је изазвало оштри протест власти НДХ јер је много убијених било из породица чији су се чланови борили у саставу домобранских и усташких јединица.
Овако би се могло јако много и опширно набрајати шта су есесовци из Баната починили у току рата. Знајући за ове злочине, као и за друге, није се могла сузбити и у потпуности зауставити ни одмазда ни прогон преосталих банатских Немаца, што је за жаљење, али су сви они који су се повукли са немачким трупама добили смештај и ново место живота у оквирима Трећег рајха, и аутоматски постали и држављани Немачке.
Уочљив је тренд да се потомци ових фолксдојчера, као и они који су у време рата као деца живели у Банату, Бачкој, Срему, Славонији и другде, појављују после распада Југославије, а нарочито после 2000. године у „старом крају„ и гледају „своју имовину„ коју су им „отели комунисти” на правди Бога, и нанели им штету коју ће им једног дана некаква влада Србије надокнадити, уз велико извињење.
Наравно, морали би прво, уз помоћ матичне државе Немачке, да докажу пред међународним судовима да ратни злочинци из Другог светског рата имају право на надокнаду.
Такође, пошто су нацисти суђени за геноцид, што је први такав случај у историји, па самим тим и Немачка, која је због геноцида над Јеврејима у Другом светском рату обавезана да исплати ратну одштету и Израелу, иако он није постојао као држава у време Другог светског рата, онда је немогуће да се потомци фолксдојчера врате у Банат, сем ако им нека идиотска влада Србије то сам не омогући, занемарујући притом све оно што је Немачка урадила Србији у два светска рата и током агресије НАТО пакта 1999. године.
Ако мислите да се ту прича завршава, на материјалној штети и уништеним милионима људи, варате се. Над српским народом учињен је и верски и културни геноцид у XX веку, о чему ћете читати у наставку фељтона.
(наставиће се)
- „Ја сам први Србин на челу овог реда, и то као 130. Велики Мајстор, у непрекинутом низу од Јована Богослова до данас”
- Моја обавеза, доживотна, јесте да радим на уздизању Србије, духовном и другом. Да браним све оне вредности које су наш народ очувале кроз хиљаде година постојања. Да браним хришћанство у његовом изворном, чистом учењу, од Јована Претече, Исуса Христоса, нашег Спаситеља, и Јована јеванђелисте, омиљеног ученика, првог посвећеника у учење које баштинимо данас. И које ја баштиним, и пренећу га на свог наследника
- Блато у коме живи Србија мора да се чисти. Почиње нова епоха у свету, биће великих промена, време је да Србија искорачи из блата у које су је гурали. Ново време тражи нове људе, они постоје у Србији и они ће послати у историјски заборав све „позиције и опозиције”, све крвопије, дволичњаке и опсенаре, оне који обећавају само „бољу будућност”, маглу, а не „бољу садашњост”
- Ред Храма Светог Јована у Србији је морална снага и ауторитет, што ће се потврдити кроз његово деловање и мој рад. Наравно да се он разликује од „удружења грађана” и других витешких редова који постоје у Србији, већ по томе што ме је у функцију произвео и хиротонисао патријарх Мар Тау Јоанес, који је на челу Апостолске и Гностичке Цркве Антиохије. Преношење те апостолске и гностичке хришћанске традиције од мене ће захтевати пожртвован и самопрегоран рад, што сам ја слободном вољом и прихватио
- Имам неограничена овлашћења сем једне ствари, не могу да укинем ред. Моје обавезе проистичу из завета које сам дао…
- Србија мора да прође трновит пут свог прочишћења, да поврати своје територије, без мешања ЕУ или НАТО, да наплати штету која јој је нанета бомбардовањем 1999. године, да политички или на други начин реши проблем Косова, да се ослободи заблуде зване „чланство у ЕУ”, јер та заједница у овој и следећој години мења свој изглед и садржај, као и да поврати опљачкано културно благо које се крало, „позајмљивало” па се није враћало, да Српска православна црква тражи реликвије назад, а на „чувању” су код братских цркава које их „чувају” као да ми не постојимо
МНОГИМА међу Србима довољно је да чују и само име: Милан Видојевић.
Јер, Милан Видојевић је писац, публициста, преводилац, аутор више стотина телевизијских емисија.
Аутор је – поред осталих - књига „Досије Омега: нови светски поредак као нови сатанизам” (2001), „Мафија: кратка историја америчке и руске мафије” (2003), „Четврти Рајх: Америка као нови Рајх” (2009), „Илуминати 666” (2011)...
Аутор је и романа „Принц и Фантом”.
Повод овом разговору је ипак нешто друго. Милан Видојевић је постао - Велики Мајстор Реда Храма Светог Јована.
ФАКТИ: Како је дошло до вашег именовања?
ВИДОЈЕВИЋ: Не знам, не могу то да рационализујем до краја. Од своје тридесете године озбиљно се бавим езотеријом, испрва општим темама херметизма, а касније све више темама из хришћанства и на крају езотеријског хришћанства, проучавањем хебрејских верских учења, старе историје, библијске историје, све до данас. Понешто сам о томе писао, јавно говорио у медијима, и мало по мало, накупило се. Очигледно је мој рад пратио и неко ко је имао нешто друго на уму, и кад су почели разговори на тему витешког реда била ми је чудна само једна ствар. Ко ме је предложио и како се та одлука „спустила” на мене баш у овом тренутку.
ФАКТИ: Желите ли да кажете да не знате ко вас је предложио, односно – ко је пратио ваш рад и деловање, или да, можда, то само слутите?
ВИДОЈЕВИЋ: Не пита се ко вас је предложио, не само из пристојности, него зато што „непознати мајстори” сигурно добро промисле пре него што неког предложе. Тако се одржава и поверење у дело а не у личност. То је важније.
ФАКТИ: Да ли је неки Србин пре вас био Велики Мајстор Реда Храма Светог Јована? Ако јесте: ко је то био?
ВИДОЈЕВИЋ: Ја сам први Србин на челу овог реда, и то као 130. Велики Мајстор, у непрекинутом низу од Јована Богослова до данас.
ФАКТИ: Шта је то што сматрате посебним кад сте рекли да се одлука о избору ’спустила’ на вас „у овом тренутку”?
ВИДОЈЕВИЋ: Раније сам се више ослањао на чињенице а мање на интуицију, сада је обрнуто. Не могу тачно да објасним како су ми неке ствари „јасније”. Могло би се рећи да је једном периоду светске економије и политике дошао крај. Само фанатици из одређених протестантских верских заједница у Америци, најбескрупулознији пословни људи, заговорници „легалне” пљачке светских ресурса и булумента заслепљених политичара широм Европе и света, мисле да овај процес може да се одвија и даље, да се „козметиком” одржава. Потребне су само нове жртве, нове глупе земље и њихови лидери, које треба увући у вампирску творевину ЕУ, да би се ресурси, приход од отетих приватизованих индустрија преливао у центре у којима се више троши него производи, већ читав век.
Интуитивно, никад нисам поверовао у приче да нам следи напредак, да идемо у добром правцу, да ће ЕУ бити несрећна без Србије, да нам је ту место. Видео сам пропаст тих лажи одавно, али од тренутка кад сам постао Велики мајстор, слика се додатно избистрила. Због консултација с мудрим и искусним људима а вероватно и због деловања Светог Духа, на чему сам захвалан Створитељу. Свет у коме доминирају бескрупулозно тлачење и верски фанатизам - прешао је зенит и на силазној је путањи.
ФАКТИ: Да ли је ситуација у свету заиста толико критична, да ли неко заиста жели Трећи светски рат?
ВИДОЈЕВИЋ: Ближе је него што се мисли. Има фанатика који су прижељкивали „крај света” јер ће то убрзати други Исусов долазак и златно доба на земљи, у коме ће, наравно, живети они. Неолиберални банкари-пљачкаши немилосрдно терају у глобалне сукобе политичаре које су створили јер страх води ка куповини оружја, задуживању кроз кредите који се углавном не могу вратити, а онда наступају Светска банка и ММФ као серитификовани лешинари који долазе да „помогну”.
Све је то провидно и лако видљиво, сем за оне који верују у модерне бајке о лаком животу без рада. Зато је и Хилари Клинтон, као експонент ових снага, покушала да плаши америчке бираче реториком хладног рата од пре педесет година, да је Русија империја зла која жели да сруши слободни свет.
ФАКТИ: Ви сте четири месеца пре избора у Америци недвосмислено изјавили да Хилари Клинтон неће бити председник САД. Откуд толика увереност?
ВИДОЈЕВИЋ: Из оног што знам. САД су масонска утопија, Нова Атлантида Бејконова, покушај да се направи идеална држава на чијем челу су мудраци, Санхедрин. У модерном добу то су масони, и та држава је током своје историје одступила од прокламованих циљева, како су назначени у Декларацији о независности.
Можда ненамерно, јер су околности биле такве да остварење политичке утопије није било могуће. Оно што је јако и данас јесте тај ритуални део, да се на Библију Џорџа Вашингтона положи рука и да се председник САД-а закуне да ће бранити Устав САД. То не могу профани и не могу жене. Није још дошло то време, ако икада дође.
ФАКТИ: Шта је ваш задатак, где сте ви ту, са функцијом на којој сте сада?
ВИДОЈЕВИЋ: Моја обавеза, доживотна, јесте да радим на уздизању Србије, духовном и другом. Да браним све оне вредности које су наш народ очувале кроз хиљаде година постојања. Да браним хришћанство у његовом изворном, чистом учењу, од Јована Претече, Исуса Христоса, нашег Спаситеља, и Јована јеванђелисте, омиљеног ученика, првог посвећеника у учење које баштинимо данас. И које ја баштиним, и пренећу га на свог наследника.
Србија мора да прође трновит пут свог прочишћења, да се ослободи идеолошких наслага двадесетог века, да учи на својим историјским грешкама. Да поврати своје територије, без мешања ЕУ или НАТО, да наплати штету која је нанета бомбардовањем 1999. године од земаља које су је нанеле, да политички или на други начин реши проблем Косова, да се ослободи заблуде зване „чланство у ЕУ”, јер та заједница у овој и следећој години мења свој изглед и садржај, као и да поврати опљачкано културно благо које се крало, „позајмљивало” па се није враћало, да Српска православна црква тражи реликвије назад, а на „чувању” су код братских цркава, да тражи назад своје манастире и цркве у Светој земљи и другде, а „чувају” их друге цркве као да ми не постојимо. Ако то не будемо рекли гласно, можда ће други заиста мислити да нас више нема и да су све крађе и отимачине тиме легализоване.
ФАКТИ: То је огроман задатак, али вредан ангажовања. Како ће те све то спроводити?
ВИДОЈЕВИЋ: Свим средствима која су ми на располагању. И требаће времена, талог је велики. Блато у коме живи Србија мора да се чисти. Почиње нова епоха у свету, биће великих промена, време је да Србија искорачи из блата у које су је гурали. Ново време тражи нове људе, они постоје у Србији и они ће послати у историјски заборав све „позиције и опозиције”, све крвопије, дволичњаке и опсенаре, оне који обећавају само „бољу будућност”, маглу, а не „бољу садашњост”.
ФАКТИ: Ако није тајна, шта је Ред Храма Светог Јована данас у Србији?
ВИДОЈЕВИЋ: Он је морална снага и ауторитет, што ће се потврдити кроз његово деловање и мој рад. Наравно да се он разликује од „удружења грађана” и других витешких редова који постоје у Србији, већ по томе што ме је у функцију произвео и хиротонисао патријарх Мар Тау Јоанес, који је на челу Апостолске и Гностичке Цркве Антиохије. Преношење те апостолске и гностичке хришћанске традиције од мене ће захтевати пожртвован и самопрегоран рад, што сам ја слободном вољом и прихватио. Рекао ми је, „Прихваташ терет а не почаст,” и ја сам прихватио. Све остало је мање важно.
ФАКТИ: Која овлашћења и обавезе подразумева ваша улога Великог мајстора?
ВИДОЈЕВИЋ: Имам неограничена овлашћења сем једне ствари, не могу да укинем ред. Моје обавезе проистичу из завета које сам дао, а рад и поље рада су огромни, превазилазе снагу једног човека, и проистичу из мојих титула, сем Великог мајстора ја сам и Велики приор Турске (због Аја Софије, центра гностичког хришћанства и места где је вероватно сахрањен Јован Богослов), Беилиф Палестине, Протектор Антиохије и Командер Јерусалима. Можете да замислите шта ће значити очување хришћанства на овим просторима и његово враћање на места која му припадају, због нашег Спаситеља Исуса Христоса, и великих учитеља, Јована Крститеља и Јована јеванђелисте.
ФАКТИ: Желимо вам много успеха у свему чиме се бавите…
ВИДОЈЕВИЋ: Хвала. Користим прилику да вашим читаоцима честитам Божић. Христос се роди!
ВИДОЈЕВИЋ: Србију већ 70 година воде слаби људи, каријеристи и туђи шегрти
20:35 28.03.2013.
ИНТЕРВЈУ МИЛАНА ВИДОЈЕВИЋА МАГАЗИНУ ОНА - ПОВОДОМ ПРВОГ РОМАНА „ПРИНЦ И ФАНТОМ” ЧИЈИ ЈЕ ЈУНАК ЂОРЂЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ
- Права историја, „тајна“ историја би драстично променила нашу перцепцију и више ништа не би било као што је сада
- Душевна болница (Топоница код Ниша) у мом роману је метафора за Европу у којој бесни Други светски рат. У првом плану романа није династички обрачун, радња се дешава 1941. године, кад обрачуна више није било. Несрећни Ђорђе је био заточен од 1926. године, и право је чудо да је сачувао здрав разум
- То је моја поента, а принц се прихватио невероватног задатка да открије „фантома“ који у болници убија болеснике. Езотерија је димензија која ће тек у наставку овог романа добити централно место у животу мог јунака, који постаје замајац збивања којих није ни свестан
- И сада су на власти само „шегрти“ који извршавају оно што им „мајстори“ пројектују. То је опасно за садашњост Србије, зато што се овом простору и народу не обезбеђује адекватна заштита, духовна и политичка
- На власти су и даље „титовчићи,“ клонови вулгарног концепта државе и друштва и „неко“ их и даље свесно производи. Док се то не промени, пад Србије се неће зауставити
- Тек кад се на местима утицаја појаве људи којима је Србија на првом месту а не њихов глодарски опортунизам, Србија ће духовно да се буди и прездравља
- После десет публицистичких књига које су вам донеле статус водећег српског експерта за нови светски поредак, објавили сте свој први роман „Принц и фантом“ у коме откривате тајну због које је принц Ђорђе Карађорђевић морао бити уклоњен. Колико ми данас заправо знамо о својој историји?
ВИДОЈЕВИЋ: Знамо мање него што би требало. Жртве смо, не и једини у свету, манипулације историјом. Историја је научна дисциплина која јако тешко чува свој интегритет. Фалсификује се од времена древног Египта до наших дана. У Египту су брисали имена неподобних фараона са споменика и из храмова, као што је то био случај са Ахенатеном. Тако је и данас са нашом савременом историјом. Историја Србије која је сада „у употреби“ писана је у време Тита и препуна је историјских неистина и манипулација. Није ми јасно зашто се то не исправља.
Да ли постоје две историје - јавна и тајна?
ВИДОЈЕВИЋ: Наравно. „Јавна“ историја је измишљена, дописана и прилагођена дневнополитичким потребама. То је светски феномен. Права историја, „тајна“ историја би драстично променила нашу перцепцију и више ништа не би било као што је сада, када би се сазнала. Мене то привлачи, иако нисам историчар по струци и трудим се да оно што сазнам изнесем у својим књигама.
Одакле интересовање за судбину принца Ђорђа Карађорђевића?
ВИДОЈЕВИЋ: Мислим да смо се као народ и као држава огрешили о наше династије, и Карађорђевиће и Обреновиће. То су били наши владари, и у добру и у злу, и поштовање народа према традицији мора да постоји. Без самопоштовања нема великих народа. Непримерен је манир правити се равнодушним према туђим правима. Заборавља се да Србија треба да буде пример у регулисању имовинских права династије Карађорђевић, како би ту обавезу имале и остале бивше републике Југославије, а сада независне државе. Очигледно, трагична судбина Карађорђевића наставља се и данас. Принц Ђорђе Карађорђевић је део те трагичне судбине једне династије, тачније једне породице. Сваког писца, па и мене, привлаче трагичне личности јер њихов живот је „роман који се сам пише.“
У роману се историја и езотерија преплићу. Да ли је амбијент душевне болнице у Топоници код Ниша, у коју је био смештен несуђени српски краљ, представљао идеалан амбијент о династичком обрачуну, о магијском и окултном утицају на људе и историју?
ВИДОЈЕВИЋ: Душевна болница у мом роману је метафора за Европу у којој бесни Други светски рат. У првом плану романа није династички обрачун, радња се дешава 1941. године, кад обрачуна више није било. Несрећни Ђорђе је у Топоници био заточен од 1926.године, и право је чудо да је сачувао здрав разум. То је моја поента, а принц се прихватио невероватног задатка, жели да открије „фантома“ који у болници убија болеснике. Езотерија је димензија која ће тек у наставку овог романа добити централно место у животу мог јунака, који постаје замајац збивања којих није ни свестан.
Кад смо код езотерије и игре бројева, пада у очи да је принц Ђорђе абдицирао 27. марта 1909. године, истог датума 1941. године још једном ће српска историја XX века променити ток. Да ли је то случајност?
ВИДОЈЕВИЋ: Јесте интересантан синхроницитет, али не бих могао да кажем да је то неко испланирао, мада је 27. март 1941. године пао на дан помрачења Сунца па је, у езотеријском смислу, пропаст оног што се започело тог дана била сигурна. Могу само да кажем да су два члана династије Карађорђевић на те датуме доживела своје горке тренутке, принц Ђорђе 1909. године, а регент принц Павле 1941. године. Били су изиграни од вештијих и мрачнијих играча.
Ако погледамо у „Политикину“ архиву, видећемо да је Престолонаследник Ђорђе био ватрени противник анексије Босне и Херцеговине 1908. године и да је чак у току демонстрација спалио аустроугарску заставу. Да ли је уклоњен зато што је хтео рат са Аустроугарском?
ВИДОЈЕВИЋ: Мислим да није желео рат са Аустроугарском, уосталом престолонаследник о томе не може да одлучује. Био је темпераментан, млад човек, националиста, и његов интервју је у Европи сигурно изазвао нелагодност. Како је могуће, питао је, да Европа то дозвољава и не реагује. Замерио је и Русији на млаком и неодлучном ставу. Невероватно како та ситуација подсећа на данашња збивања. На оно што се дешава Србима и Србији нико не рагује у Европи, сем декларативних изјава које су обично празнословље, а наше оклевање да се сами позабавимо решењем наших проблема је алиби који је Европи потребан да ово ради без гриже савести.
Или су моћна тајна друштва имала своје интересе да се наследни ред династије Карађорђевић промени?
ВИДОЈЕВИЋ: Не знам на која тајна друштва мислите, има их много. Са ове дистанце, циљ је био постигнут, Аустроугарска је била моћна и велика држава тог доба, сумњам да им је престолонаследник Србије био озбиљан проблем који су морали да решавају „династичким превратом.“
Зашто кажете да живимо у историјском холограму?
ВИДОЈЕВИЋ: Зато што је ово цивилизација базирана на лажи и превари. То су главне ознаке светске политике у протеклом веку, и садашњем времену. Ово је цивилизација у којој се „стрвинари“ отимају о лешину „слободног човека,“ који незаустављиво, поново, постаје роб, а живи у илузији да је у поседу „слобода“ које само треба да инструментализује и свет ће постати идилично место у коме ће он бити срећан.
Одакле толико интересовање читалаца за теорије завере?
ВИДОЈЕВИЋ: Отуд што смо жртве „праксе завере“ и људи то инстинктивно исећају. Интересовање за ове теме проистиче из страха и то је први ниво човекове самоодбране од мрачног новог светског поретка.
Колико су езотерија и политика повезани?
ВИДОЈЕВИЋ: Нераскидиво су повезани. Езотерија је невидљиви флуид, покретач многих историјских дешавања, она је и „зачин“ садашње светске политике, питање је само колико заиста „магови“ знају шта раде.
А езотерија и Карађорђевићи?
ВИДОЈЕВИЋ: Наравно, шта је ту необично? Краљевска власт је божанског карактера, нема власти без духовне „дубине.“ Одређена знања се преносе тим линијама, она су углавном езотеријска, то је једна од полуга врховне власти у протеклих неколико хиљада година. Карађорђевићи нису изузетак.
Да ли се враћањем посмртних остатака Карађорђевића коначно затвара један историјски круг?
ВИДОЈЕВИЋ: Да, то је добро и за породицу Карађорђевић и за Србију. И они и ми на овај начин отплаћујемо нешто од „старих дугова.“ Драго ми је што се то, напокон, десило.
Какве су езотеријске прогнозе за будућност Србије?
ВИДОЈЕВИЋ: Мислите да ја то знам, кад ме ово питате? Можемо заједно да нагађамо... На кратке стазе су лоше, зато што су Србију у протеклих 70 година водили слаби људи, кукавице и каријеристи, без међународног угледа и „педигреа“ у одређеним областима. И сада су на власти само „шегрти“ који извршавају оно што им „мајстори“ пројектују. То је опасно за садашњост Србије, зато што се овом простору и народу не обезбеђује адекватна заштита, духовна и политичка.
На власти су и даље „титовчићи,“ клонови вулгарног концепта државе и друштва и „неко“ их и даље свесно производи. Док се то не промени, пад Србије се неће зауставити. Тек кад се на местима утицаја појаве људи којима је Србија на првом месту а не њихов глодарски опортунизам, Србија ће духовно да се буди и прездравља. Тада ћемо моћи извесно да кажемо да будуће генерације имају будућност. За тај тренутак живим и радим јер мислим да није далеко.
Гордана Јочић
ВИДОЈЕВИЋ: Немци опљачкали и уништили Србију, а обештетили је са – 0,3 одсто!
01:45 07.06.2014.
СВЕТ ЋЕ ПОКРИТИ 10% ШТЕТЕ КОЈЕ СУ НАМ НАНЕЛЕ ПОПЛАВЕ, ЗЕМЉА ИМА СНАГЕ ЗА ЈОШ 5% - РЕШЕЊЕ ЈЕ НА ДРУГОЈ СТРАНИ (2)
„Икарус” фабрика
- У Србији су Немци уништили и опљачкали 36,5% вредности индустрије, 57,2% вредности хемијске индустрије, 53,4% текстилне индустрије, 22% прехрамбене индустрије, 30,2% електропривреде, 17,5% грађевина, 52% пруга нормалног и 33% уског колосека, 23,4% локомотива и 16,1% вагона. Делимично или потпуно била су уништена 223 рудника
- Већ у јуну 1941. године у Рајх је отпремљено 35 вагона алатних машина, из Крушевца 154 вагона опреме и материјала, из Чачка 22 вагона, из Крагујевца до краја 1941. Године - 145 вагона, у 1942. години - још 568 вагона, из Железаре Сартид 275 вагона...
- Савезници су за репарације били одредили 667 немачких фабрика. Од тога је Југославија добила 66 већих фабрика и погона, 43 мање фабрике и појединачну опрему из 242 фабрике, укупне тежине 300 хиљада тона
- Укупан износ репарација Немачке Југославији у периоду 1947-1949. износио је 36 милиона долара, по курсу из 1938. године што - од укупну штету од 9,1 милијарде долара - чини фантастичних 0,3%! Ради поређења, овај износ је једна четвртина вредности бакра однесеног за време окупације из рударског басена Бор
- Србија је у укупној ратној штети Југославије учествовала са 70%. Оно што је деценијама био, и остао, предмет спора су опљачкане златне и девизне резерве и уметничке и друге вредности грађана, као и имовина Српске православне цркве из манастира и цркава
- Наводно су се Тито и Вили Брант договорили да Тито „опрости” Немачкој даљу исплату ратне одштете а заузврат смо добили „Капиталхилфе”, кредите с ниском каматом! Али, овај комерцијални кредит од једне милијарде марака је враћен!
- Ни у тајном протоколу нити у било ком јавном документу нема ни помена о „опраштању дуга” нити се то може решити без међународне арбитраже
ЈОШ је проблематичнија ситуација са ратним репарацијама за Други светски рат.
Онима који о тој теми не знају ништа можда ћу помоћи да кроз статистичке податке сагледају обим штете нанет Југославији, а највећим делом Србији у оквиру Југославије.
Разарања и пљачка ресурса Србије од стране окупатора, војске и државних служби нацистичке Немачке, била су огромна. Коначне податке саопштио је Борис Кидрич у пролеће 1947. године, а сакупила их је Државна комисија за ратну штету.
Уништено је и опљачкано 36,5% вредности индустрије, 57,2% вредности хемијске индустрије, 53,4% текстилне индустрије, 22% прехрамбене индустрије, 30,2% електропривреде, 17,5% грађевина, 52% пруга нормалног и 33% уског колосека, 23,4% локомотива и 16,1% вагона. Делимично или потпуно била су уништена 223 рудника.
Највеће губитке претрпели смо у људским животима. Према подацима Комисије, погинуло је 1.705.000 грађана, просечно старих 22 године, а потпуно или делимично је онеспособљено за рад 425.000 људи. Највише је страдало радно и репродуктивно способно становништво старости 20-50 година (69%), па се могу рачунати и губици због смањеног наталитета (440.000), и јасно какав је то био страшни удар за земљу која је пред рат имала око 16 милиона становника.
Огромна штета нанета је војној индустрији Краљевине Југославије, која је пред Други светски рат била у експанзији па је окупатор већину фабрика наоружања и опреме за копнену војску уништио или опљачкао.
Већ у јуну 1941. године у Рајх је отпремљено 35 вагона алатних машина, из Крушевца 154 вагона опреме и материјала, из Чачка 22 вагона, из Крагујевца до краја 1941. године - 145 вагона, у 1942. години - још 568 вагона, из Железаре Сартид 275 вагона...
Из најстарије и највеће српске фабрике наоружања, Војнотехничког завода у Крагујевцу, однето је 580 стругова за израду алата, 896 хоризонталних фрез-машина, 296 вертикалних бушилица, 180 преса, 693 револвер-струга, 68 хидрауличних преса, 19 ваљака, 258 вертикалних фрез-машина, 202 вертикалне копирмашине, 161 равна брусилица, комплетни алат за израду топовских цеви, 4.704 равна фрезера, 4 парне турбине, велики број пушака и пушкомитраљеза, огромне количине стрељачке и артиљеријске муниције, знатне количине челика, месинга, чаура, шамотних цигала и других материјала.
Из Пиротехнике Завода однето је 49 машина, а из Одељења за израду пешадијске муниције - 430 специјалних машина. Тиме је метална и хемијска индустрија, која је радила за потребе војске и била велики потенцијал Србије, била уништена. Сличну судбину доживели су и остали производни центри војне индустрије Србије.
Поштеђени су једино били капацитети авиоиндустрије и пратеће производње, углавном стационирани око Београда, јер су били од виталног значаја за Луфтвафе и Министарство авијације, а посебна организација ГФЛ, са седиштем у Земуну, бавила се организацијом рада у фабрикама ваздухопловне индустрије.
„Икарус” и „Рогожарски” производили су делове авиона „М-109”, „Змај” је радио авионе „фп-2” за независну Државу Хрватску, као и уређаје за моторна возила. Фабрика аеропланских мотора у Раковици производила је авио-моторе „к-14”, делове за мотор „јумо 211” и резервне делове за моторе „јункерс„ и „аргус”, вршила ревизију различитих мотора и израдила и 200 камиона „прага РН-8”.
„Телеоптик”, „Микрон” и „Нестор” такође су производили опрему, сада за немачку војну индустрију, као и „Јесеница” у Смедеревској Паланци, а из Државне фабрике авиона у Краљеву однето је 40 затечених, несклопљених апарата „ДО-17”, да би после стрељања ђака у Крагујевцу и грађана у Краљеву, међу њима и 470 радника овог предузећа, машине биле демонтиране и пренете у „Рогожарски” а хале миниране.
Демонтирана је и цела Радионица за оправку локомотива и однета у Винер Нојштат, где је и десетак година после рата функционисала као „српска хала” Приликом повлачења сви ови капацитети су уништавани или демонтирани и однети, па је из „Змаја” однето 415 машина, а у „Рогожарском” је, после ослобођења, констатовано да недостаје 80% опреме.
У овим фабрикама раднике су чинили не само Срби већ и доведени Немци, Словенци избеглице у Србији, као и други.
Велики број Срба рат је провео у концлогорима и фабрикама у Немачкој, као ратни заробљеници и интернирци, па се на крају рата, по речима Моше Пијаде, у Немачкој затекло 150.000 Југословена, углавном Срба, а према различитим документима у Архиву Југославије број интернираних је био 353.654 становника Југославије.
На Париској конференцији, крајем 1945. године, одређено је да Немачка, изазивач и кривац за Други светски рат, исплати репарације Југославији и још 17 држава из западних окупационих зона. СССР-у и Пољској остављена је источна зона.
Репарационе накнаде подељене су у две категорије: Б су чинила немачка индустријска постројења и бродови, а категорију А све остало. Југославији је призната ратна штета од 9,1 милијарде долара, по курсу из 1938. године, што је прво чинило 9,6% укупних репарација из западних окупационих зона Немачке, у категорији Б, да би тај удео био повећан на 10,2%, а у коначном плану 14,9% репарација.
Захтеви за репарацију подносили су се Међународној савезничкој репарационој агенцији (ИАПА) и тежиште захтева југословенске владе било је на тешкој индустрији, металуршким постројењима, фабрикама машина и алатљика, базној хемији, авионским моторима, експлозивима и другом. Ови захтеви испуњавани су делимично, али су нам на руку ишле неке околности.
Војнотехнички завод у Крагујевцу
Објашњења су из сфере економије, тобоже резултат су опадања интереса западноевропских земаља за репарационом опремом, јер доношењем Маршаловог плана 1947. године, обезбеђен је прилив нове, модерније индустријске опреме у Европу. Политички је било јасно да уласком у еру хладног рата Немачку није требало „огулити” до краја, а утицај избеглих нациста у САД, којима је влада САД дала уточиште, опростила ратне злочине и започела еру нових антагонизама са комунистичким земљама Источног блока, утицала је на реализацију одлука мировних конференција којима је Немачка морала да обештети све жртве агресивне политике Трећег рајха.
Југославија није била чланица Маршаловог плана и била је заинтересована за репарациону опрему.
Од укупно 667 фабрика по плану репарације, Југославија је добила 66 већих фабрика и погона, 43 мање фабрике и појединачну опрему из 242 фабрике, укупне тежине 300 хиљада тона. Резидуална вредност опреме из репарације износила је 181.603.727 рајхсмарака по курсу из 1938. године а алокациона вредност опреме 108.790.698 рајхсмарака.
Ова разлика настала је због незаинтересованости других земаља учесница за понуђену опрему а разрушена Југославија, у првом реду Србија, која је претрпела највећи обим разарања у току рата, јесте била заинтересована да је узме, па је одређена нижа прихватљива цена.
Укупан износ репарација Немачке у периоду 1947-1949. године према Југославији износио је 36 милиона долара, по курсу из 1938. године што на укупну штету од 9,1 милијарде долара чини фантастичних 0,3%! Ради поређења, овај износ је једна четвртина вредности бакра однесеног за време окупације из рударског басена Бор.
Такође, опрема из репарација била је половна (отуд књиговодствени отпис вредности), некомплетна, па се без ремонта није могла користити. После рата је влада Југославије слала тимове људи у разне земље Европе, у покушају да пронађу опљачкану имовину југословенских предузећа, у сабирним центрима Јесенице, Гдањска, Рехагена код Берлина, и другим. То је било јако тешко јер је већи део опреме био уништен током ратних дејстава, са опреме су скинуте ознаке порекла, део вредне опреме узели су и савезници, ако им је одговарала. Ипак, део је пронађен и враћен разним каналима у Југославију.
Оно што је деценијама био, и остао, предмет спора су опљачкане златне и девизне резерве и уметничке и друге вредности грађана, као и имовина Српске православне цркве из манастира и цркава. СФРЈ и Тито, као и Југославија после њега, и касније државе, Србија и Црна Гора, и сада Србија, избегавале су питање ратне одштете и потписивања међудржавног уговора о наплати ратне одштете с Немачком.
Чак и ако је било стидљивих покушаја с наше стране, Немачка је арогантно одбијала да такав међудржавни споразум потпише, иако га је потписала са свим другим оштећеним државама и одштету им исплатила.
Тобоже, Тито и Вили Брант су се договорили да Тито „опрости” Немачкој исплату ратне одштете а заузврат смо добили „Капиталхилфе”, кредите с ниском каматом! Овај комерцијални кредит од једне милијарде марака је враћен! Ратна одштета не може бити КРЕДИТ, реч је о превари договреној с Титом, али ни у тајном протоколу нити у било ком јавном документу нема помена о „опраштању дуга” нити се то може решити без међународне арбитраже.
Аустрија и Немачка су на „ситно”, преко приватних адвокатских линија, нарочито у периоду међународне блокаде Србије. 1992-1995. године, покушавале да исплате бивше логораше, робове Трећег рајха, али то није исплата ратне одштете држави Србији, која је у укупној ратној штети Југославије учествовала са 70%.
О томе ко шта избегава и како, у следећем наставку, а тачност до сада изнетих података проверите у стручној студији др Животе Ђорђевића и др Бошка Мијатовића, са сарадницима, из 1990. године, под насловом „Пресељавање индустрије Србије од 1948. до 1953. године.”
(наставиће се)
ВИДОЈЕВИЋ: Титова и Брантова „Брионска формула” је ништавна – Немачка Србији дугује репарације
01:49 09.06.2014.
СВЕТ ЋЕ ПОКРИТИ 10% ШТЕТЕ КОЈЕ СУ НАМ НАНЕЛЕ ПОПЛАВЕ, ЗЕМЉА ИМА СНАГЕ ЗА ЈОШ 5% - РЕШЕЊЕ ЈЕ НА ДРУГОЈ СТРАНИ (3)
- За Југославију је после Другог светског рата у Паризу утврђено 9,14 милијарди долара репарација. Од тога је Немачка требало да исплати 7,12 милијарди, Италија 1,45 милијарди и Мађарска и Бугарска 570 милиона долара
- Немачки канцелар Вили Брант је у мемоарима о договору на Брионима написао: „Тито је желео и сутрадан још једном о томе да разговарамо (о проблемима ратног обештећења - прим. прев.). И његови сарадници су сматрали да проблем треба скинути с дневног реда. Предложио сам тада једну формулацију која се, у сличном облику, нашла у коминикеу: 'Обе стране дошле су до уверења да су односи достигли степен који допушта дугорочну сарадњу на привредном пољу која би заменила раније разматрање решења, отворених питања из прошлости'
- Ово је касније названо 'брионским формулом'. Сарадници су се договорили да ту буде урачунат кредит од 300 милиона марака (који је Југославији додељен 1972. - прим. прев.) и одобрен је још један од 700 милиона марака, с каматом као код помоћи у развоју (од 2,5% - прим. М. В.)”
- Неће бити да једна милијарда, са којом је саграђена словеначко-хрватска атомска централа „Кршко” и још понешто - чак и да је прихватимо као „репарацију” - може да буде замена за седам милијарди? Да ли мисле да тиме и са 35 милиона долара у половним машинама затварају дуг од седам милијарди?
БИО сам студент журналистике у време посете Вилија Бранта Југославији, 1973. године, врхунца титоистичког ушминканог а већ начетог идиличног експеримента.
И, као и сви тада, био сам жртва невиђене и континуиране контроле ума, која је спровођена зналачки и успешно. Сви смо били почашћени јер нам је у посету долазио прослављени немачки канцелар, борац против нацизма, који је клечао, ако се не варам, у Варшавском гету одајући пошту јеврејским жртвама (и касније добио Нобелову награду за мир - коју су добијали сви највећи покварењаци светске политике), да би са Титом обавио важне билатералне разговоре, како се касније испоставило, у апсолутну корист Немачке.
Протокол је био на нивоу лакировке без премца. Брант је допутовао 16. априла и дочекао га је тадашњи председник СИВ-а Џемал Биједић. Брант је, за два дана боравка у Београду, положио венац на Гроб незнаног јунака на Авали, посадио дрво у Парку пријатељства, посетио тек обновљену Народну библиотеку, једну од омиљених мета Луфтвафеа 1941. године, а о разговорима с Биједићем се не зна ништа, јер стенограм са званичних разговора није сачуван! Претпоставка је да се разговарало о изградњи словеначко-хрватске атомске електране у Кршком.
После комплетног „третмана” у Београду, уследила је посета брионском фараону, где су обављени кључни разговори. О тим разговорима може се читати само у Брантовим мемоарима, па остаје сенка сумње у њихову објективност, јер мемоари су, често, ушећерена и самодопадљива слика о сопственом месту у светској историји. Цитираћу одломак из Брантових мемоара, како је то навео новинар Зоран Марковић у броју недељника ”Дуга”, 30. септембра 1989. године:
Споразум између владе СФРЈ и Владе СР Немачке о одобравању кредита потписан је 10. децембра 1974. године, Закон о ратификацији донет је 26. децембра у Савезној скупштини, а Указ о ратификацији потписали су председник Тито и председник Скупштине Киро Глигоров.
У службеној белешци ССИП-а, која се односи на поменути кредит дословце пише:
„Две стране су се након дугих и тешких преговора и консултација сагласиле да преостала отворена питања из прошлости, у која спада и обештећење, треба решавати кроз дугорочну сарадњу на економском и другим пољима. Први корак у томе био је закључење Споразума о наменском кредиту 1972. и 1974. године под веома повољним условима у укупном износу од милијарду марака, који није био намењен задовољењу индивидуалних потраживања жртава нацистичких злочина и ратних заробљеника (означио црним М. В.), већ искључиво за изградњу енергетских постројења и других објеката који повезују привреду целе Југославије, што је одговарало идеалима жртава о уједињеној и сложној Југославији.”
Какво бедно лицемерје и права слика титоистичке диктатуре бескрупулозних отимача, равних онима са друге стране преговарачког стола!
Јер, црно на бело, састављачи коминикеа знају да тај новац не треба дати жртвама нацистичких злочина, ратним заробљеницима, преживелим логорашима из логора смрти Трећег рајха, јер су се они „жртвовали идеалу” Титове државне фантазмагорије „о уједињеној и сложној Југославији”, која никад није постојала, и злочини Четвртог рајха у којима је Тито био један од водећих светских лидера, резултирали су атомском електраном Кршко.
На костима српских и других жртава Југославије, Тито, Кардељ, Бакарић и Доланц изградили су још један споменик који показује да се злочин исплати. Све је било припремљено унапред. Прво су Словенија и Хрватска потписале уговор 18. априла 1971. године о заједничкој изградњи електране Кршко. Расписана је међународна лицитација на којој су учествовали „Џенерал Електрик”, „Крафтверк Унион” и „Вестингхаус”.
Победио је „Вестингхаус”, па је с њим потписано писмо о намерама 1973. године, а главни уговор је потписан у августу 1974. године. Кредит су већ одобрили били Немци и 1. децембра 1974. године, Тито на великој свечаности у Кршком, у присуству комплетне политичке номенклатуре Хрватске и Словеније полаже камен темељац, али није доживео да атомску електрану пусти у рад 2. октобра 1981. године, што би сигурно волео, у свом фараонском стилу.
Да случајно добијен новац не би отишао на неку другу страну, или на намеру намирења жртава, не дај боже, што би се заиста могло сматрати обликом репарације, што срећом нису схватили ни у Немачкој ни у Југославији, цена радова у Кршком непрестано је расла, јер је „Вестингхаус” другоразредна фирма са проблематичном опремом, а незамисливо је да неко победи на међународној лицитацији са ценом од 348 милиона долара, па му се одобри повећање на 411 милиона долара, па на 516 милиона долара...
Заправо се и не зна колико је Кршко стварно коштало, узимајући у обзир и инфлацију која је у тадашњем периоду расла од 15,62 динара за један долар до 5.000 динара за један долар.
Нуклеарна електрана „Кршко”
Став немачке владе био је јасан:
„На основу репарација Југославија је примила од СР Немачке 1972. и 1974. године укупно милијарду немачких марака у виду помоћи у капиталу. Између савезног канцелара Бранта и председника Тита тада је постигнута сагласност да се питање обештећења више неће постављати (подвукао М. В.). Ово је учињено у име сарадње и пријатељства у будућности. Али, ако се коначно потпише Уговор о миру, онда би се питање обештећења могло поново поставити.”
Овде се постављају два кључна питања. Чак и да се прихвати лажна тврдња да кредит може бити замена за репарацију, а показаћу у следећем наставку зашто то није могуће, поставља се питање огромне разлике у износима.
За Југославију је у Паризу утврђено 9,14 милијарди долара репарација. Од тога Немачка треба да исплати 7,12 милијарди, Италија 1,45 милијарди и Мађарска и Бугарска 570 милиона долара. Задржимо се, за сада, на Немачкој. Неће бити да једна милијарда, чак и да је прихватимо као ”репарацију,” може да покрије седам милијарди? Где су камате за 70 година неплаћања дуга? Да ли мисле да 35 милиона долара у половним машинама затвара дуг од седам милијарди?
Професор др Стеван Ђорђевић, деведесетих година шеф катедре за међународно право на Правном факултету у Београду, побио је упорно немачко позивање на Лондонски споразум из 1953. године, којим је требало размотрити потраживања држава и њихових грађана оштећених од стране Трећег рајха, његових институција и агенција. Те исте године, 23. октобра, поново у Паризу, закључен је споразум између Западне Немачке и трију западних окупационих сила, а за нас је битна глава 6. у којој пише да ће проблем репарација „бити решен по окончању мировних уговора између Немачке и њених бивших непријатеља или ранијим споразумом по том питању.”
Југославија никада није потписала мировни споразум с Немачком, као ни остали савезници, те се према томе није одрекла својих права, нити је било ко други у њено име то могао да учини! Ово су биле речи др Поповића и ослоњене су на члан 2. Завршног акта Париске конференције. Југославија је предложила и прихваћене су њене допуне, које гласе:
1) Владе потписника се не одричу одређивања у своје време облика и трајања неспорног износа репарација које има да плати Немачка;
2) Оне се не одричу свака свога права у погледу дефинитивног решења немачких репарација;
3) Тиме се не оспоравају политички захтеви који се могу поставити у погледу уговора о миру са Немачком.
Према томе, „Брионска формула,” наводно решење репарација Немачке према нама, међународно је ништаван акт.
Све правне заврзламе, кршење устава Југославије од стране Тита, уз свесрдну подршку немачке стране, јер све је јефтиније него платити ратне репарације (укључујући „дисциплиновање” и бомбардовање Србије), немају упориште у међународном праву, поготово после уједињења Западне и Источне Немачке, јер је то био предуслов за потписивање мировног уговора, пошто су обе Немачке биле легитимни наследници Трећег рајха, уједињене сада у једну државу.
Зато је канцелар Хелмут Кол скоро доживео инфаркт када је Пољска обновила свој захтев да јој Немачка на име ратне одштете исплати додатних 500 милијарди марака. Тада се огласио и југословенски Секретаријат за иностране послове саопштењем да ће неизмирене обавезе из Другог светског рата постати веома актуелне управо због уједињења Немачке.
Немачка је покушавала годинама, и пролазило јој је, да такозваном „Халштајновом доктрином,” по којој је Немачка унутрашњим законом прекидала своје међународне обавезе према земљама које су у своје време признале Источну Немачку, као што је некада Хитлер на сличан начин одбацио Версајски уговор.
Није проблем толико у Немачкој колико је проблем био у Југославији у време Тита.
Невероватно је шта је у име његових болесно сујетних и грандоманских пројеката Југославија урадила, ”опраштајући дугове,” поклањајући фабрике другим државама, расељавајући привреду из Србије у друге републике због могуће инвазије Русије и Варшавског пакта после Резолуције Информбироа. Таква врста непатриотске политике, на штету државних интереса Србије, и њених грађана, траје до данас.
Нема напретка Србије и изласка из пакла који траје читав век, ако се не рашчисте стари односи, и са пријатељима и са тобожњим пријатељима. О томе у следећем наставку.
(наставиће се)
ВИДОЈЕВИЋ: И Италија, Мађарска и Бугарска изврдале плаћање ратне одштете
02:15 12.06.2014.
СВЕТ ЋЕ ПОКРИТИ 10% ШТЕТЕ КОЈУ СУ НАМ НАНЕЛЕ ПОПЛАВЕ, ЗЕМЉА ИМА СНАГЕ ЗА ЈОШ 5% - РЕШЕЊЕ ЈЕ НА ДРУГОЈ СТРАНИ (4)
„Принц Еуген” дивизија
- Мировним уговором са Италијом је било утврђено да су дужни да нам дају 125 милиона долара а Мађарска 50 милиона долара. Где је разлика од 38 до 175 милиона долара?
- Са Бугарском, Југославија није потписала мировни уговор. Али, влада СФРЈ је Софији „опростила” 25 милиона долара репарација фамозним „Бледским споразумом” који није санкционисан ниједним међудржавним актом
- Главнину у 7. СС добровољачкој брдској дивизији Принц Еуген чинили су банатски Немци који су прва ратна дејства имали крајем 1942. године против четничких формација на Копаонику, Гочу и Јастрепцу. Тада су 120 становника села Крива Река затворили у локалну цркву и запалили! У другим селима на Копаонику убијено је 300 цивила, а на планини Гоч - 250 цивила
- Ово је био почетак крвавог пута банатских фолксдојчера. Зато ће - ако желе одштету – прво морати да уз помоћ матичне државе Немачке докажу пред међународним судовима да ратни злочинци из Другог светског рата имају право на надокнаду
АКО мислите да је само Немачка успела да се извуче од плаћања ратне одштете за Други светски рат, грдно се варате. Ни Италија ни Мађарска нису испуниле своје међународне обавезе за исплату репарација.
Југославија је од Италије и Мађарске добила 38 милиона долара репарација у машинама. Мировним уговором са Италијом је било утврђено да су дужни да нам дају 125 милиона долара а Мађарска 50 милиона долара. Где је разлика од 38 до 175 милиона долара?
Можда су репарације плаћене а да ми не знамо?
Сигурно знам да је Мађарска стидљиво плаћала репарације до 1948. године. После Резолуције Информбироа наступа амнезија која траје до данас.
Ево дивне прилике да се то разреши међу суседним и пријатељским земљама.
Пошто држава Мађарска врло помно прати сва питања која се тичу положаја мађарске националне мањине у Србији, што је потпуно у реду, ред је да Србији понуди остатак ратних репарација, с каматом за 70 година, поготово што је с Југославијом Мађарска потписала мировни уговор, као и Италија, а исплата репарација досуђена је на међународној конференцији и не застарева!
Волео бих да грешим, да нисам добро обавештен, да су Италија и Мађарска исплатиле ратне репарације. Утолико би једно званично саопштење њихових амбасада у Београду, с тачним подацима о измирењу ове обавезе било нужно, и уколико се покаже да нисам био у праву - спреман сам да се јавно извиним. Уколико се не огласе по овом питању, онда би било пожељно, кад је Мађарска у питању, да се господин Иштван Пастор, коалициони партнер у влади Србије, и човек кога врло уважавам због његове озбиљности и темељности, ангажује на овим питањима како би она била коначно решена.
Са Бугарском, Југославија није потписала мировни уговор. Али, влада СФРЈ је Софији „опростила” 25 милиона долара репарација фамозним „Бледским споразумом.” Тај „споразум” није санкционисан ниједним међудржавним актом, већ је једна од фараонских произвољности које је тадашња самоуправна политичка клика стављала изнад устава и закона, аплаудирала од срца и са озареним осмесима, који су оличавали нашу срећу што имамо генија на челу државе.
По давно изговореним речима др Јована Пауновића, који је био и члан југословенске делегације на Мировној конференцији у Паризу, „по Уставу нико не може бити овлашћен да отписује таква потраживања која су, не само израз претрпљених материјалних штета, већ и надокнада за изгубљене људске животе. Свако одступање од тога, представља директну повреду најелементарнијих и најделикатнијих интереса и права овог напаћеног народа, те и недопустиву злоупотребу у вршењу датих овлашћења и функција власти.”
Да се вратимо Немачкој. У ратном заробљеништву је било 170.000 војника и на основу међународних критеријума накнада за овај период утврђена је на 5-7.000 долара по заробљенику. Нека буде у средини, 6.000 долара, што износи милијарду и 20 милиона долара, плус камате.
Сви експерти за ову проблематику кажу да је ово најчистији и најлегалнији облик ратне одштете, коју, наравно, ни Југославија ни Србија нису тражиле од Немачке. На принудном раду у Рајху било је 270.000 људи. Ако је тадашња просечна надокнада за физички рад била рецимо 2.000 долара годишње, што ће рећи 8.000 долара за четири године, онда је дуг по овом основу - две милијарде и 160 милиона долара, плус камате за 70 година. По мојој лаичкој рачуници, са укупно припадајућим делом Србији и каматама - дуг Немачке Србији је преко хиљаду милијарди долара!
Да не грешим душу, од ове суме треба одбити плаћање Немачке према Југославији (7. септембра 1963. године) у износу од 8 милиона марака за виво-експерименте који су вршени на логорашима у нацистичким конц-логорима. Да је, рецимо, Менгеле знао како ће јефтино да прође Немачка за његове експерименте, сигурно би из свог џепа понудио још толико, и потпуно „одлепио” черечећи несрећнике који су му допали у руке.
Немачка је Југославији исплатила и 26 милиона марака за социјално осигурање радника који су за време рата радили у нацистичкој Немачкој! Ко каже да нацисти нису бринули о радницима, ево га доказ. Са исплаћеним репарацијама од 35.768.118 долара, то је скоро 70 милиона долара! Мало ли је?
Сем што мисли да не дугују репарације за два светска рата, да ли сте се можда запитали имамо ли ми неких дуговања према Немачкој?
Немачка врло озбиљно мисли да влада Србије дугује надокнаду војвођанским Немцима, који су морали да напусте своје домове и имовину већ крајем 1944. године. Ко је „протерао” фолксдојчере?
Вероватно страх. Већина је побегла пред Црвеном армијом, која је наступала и приближила се границама Југославије. Да ли је било разлога за страх и бекство ка Немачкој, односно Трећем рајху?
Жао ми је што немам више времена и простора да о томе пишем сада, али даћу укратко преглед деловања СС дивизије„Принц Еуген” на територији Југославије у Другом светском рату, што је имало директне везе са каснијим дешавањима при крају рата и после завршетка рата.
У току шестоаприлског рата и освајања Југославије, Трећи рајх је у Банату имао врло развијену обавештајну мрежу, кроз Културбунд, основан 1920. године у Новом Саду са статусом неполитичке организације за очување немачког језика и културе.
Камп „Принц Еуген” дивизије
Учлањење у дивизију било је добровољно али је ускоро било јасно да пет хиљада добровољаца није довољно за састав дивизије па су немачке војне власти у Београду донеле одлуку о мобилизацији и дивизија је формирана почетком 1942. године, не само од банатских Немаца већ и од славонских Немаца, а пошто је више пута попуњавана људством, због великих губитака у сударима с војском НОБ-а, и неколико пута с четницима у Србији, била је попуњена и припадницима других народности, муслиманима с Косова, Мађарима и Румунима.
Прва ратна дејства имали су крајем 1942. године против четничких формација на Копаонику, Гочу и Јастрепцу и већ тада се видео прави карактер 7. СС добровољачке брдске дивизије Принц Еуген.
Наређено им је уништење четника Расинског округа под командом мајора Драгутина Кесеровића, јер је немачка војна команда желела чисту ситуацију у Моравско-Вардарској долини и непрекинуте комуникације због снабдевања потребном опремом Афричког корпуса генерала Ромела. У операцији чишћења терена, сем ове дивизије учествовали су и делови бугарске 9. пешадијске дивизије, укупно 20.000 људи.
Кесеровић се извукао, упркос тешким губицима, али се нису извукли становници села Крива Река. Ту је 120 сељана било затворено у локалну цркву и запаљено од стране војника дивизије Принц Еуген. У другим селима на Копаонику убијено је 300 цивила, а на планини Гоч - 250 цивила. Убијено је укупно 670 цивила у овој операцији и крвави траг ове СС дивизије после тога био је јасно видљив.
У офанзиви на Сутјесци, од 15. Маја до 15. јуна 1943, вођене су крваве борбе против Прве пролетерске, Прве далматинске и Пете црногорске бригаде, па је дивизија имала 613 мртвих. Остатак године, после капитулације Италије, СС дивизија Принц Еуген ратовала је у Далмацији и претрпела тешке губитке јер је изгубила 1582 припадника, што убијена, што рањена и нестала. Непрекидна дејства имала је и 1944. године а због великих губитака у новембру 1944. допуњена је остацима 1. албанске СС дивизије Скендербег.
У 1945. години ратовали су у Хрватској, тачније Славонији, и повлачили на запад с остацима разбијених усташких формација НДХ. Дивизија се повукла у Словенију, и код Цеља се 11. маја предала снагама НОВЈ.
Из дневника дивизије, и других сведочења, види се крвави карактер њеног деловања против цивилног становништва.
Из документа Д-940 Државне комисије Југославије може се прочитати опис једне крваве операције код Никшића, у којој су људи убијани, мучени, спаљивани у кућама, касапљени бајонетима. Укупно 121 особа, највише жена, и чак 29 деце старости од 6 месеци до 14 година.
У напредовању према Сплиту 1943. године дивизија је у селима између Клиса и Сплита убила 102 особе. Такође, 16. јануара 1943. дивизија је убила или живе спалила 83 цивила из села Луга, Кука и Летке код Дувна, а 1944. године 3. батаљон 14. пука спалио је и побио становнике неколико села у Цетинској крајини што је изазвало оштри протест власти НДХ јер је много убијених било из породица чији су се чланови борили у саставу домобранских и усташких јединица.
Овако би се могло јако много и опширно набрајати шта су есесовци из Баната починили у току рата. Знајући за ове злочине, као и за друге, није се могла сузбити и у потпуности зауставити ни одмазда ни прогон преосталих банатских Немаца, што је за жаљење, али су сви они који су се повукли са немачким трупама добили смештај и ново место живота у оквирима Трећег рајха, и аутоматски постали и држављани Немачке.
Уочљив је тренд да се потомци ових фолксдојчера, као и они који су у време рата као деца живели у Банату, Бачкој, Срему, Славонији и другде, појављују после распада Југославије, а нарочито после 2000. године у „старом крају„ и гледају „своју имовину„ коју су им „отели комунисти” на правди Бога, и нанели им штету коју ће им једног дана некаква влада Србије надокнадити, уз велико извињење.
Наравно, морали би прво, уз помоћ матичне државе Немачке, да докажу пред међународним судовима да ратни злочинци из Другог светског рата имају право на надокнаду.
Такође, пошто су нацисти суђени за геноцид, што је први такав случај у историји, па самим тим и Немачка, која је због геноцида над Јеврејима у Другом светском рату обавезана да исплати ратну одштету и Израелу, иако он није постојао као држава у време Другог светског рата, онда је немогуће да се потомци фолксдојчера врате у Банат, сем ако им нека идиотска влада Србије то сам не омогући, занемарујући притом све оно што је Немачка урадила Србији у два светска рата и током агресије НАТО пакта 1999. године.
Ако мислите да се ту прича завршава, на материјалној штети и уништеним милионима људи, варате се. Над српским народом учињен је и верски и културни геноцид у XX веку, о чему ћете читати у наставку фељтона.
(наставиће се)
Милан Видојевић – први Србин на челу Реда Храма Светог Јована
17:50 08.01.2017.
ПОСТАО ЈЕ ВЕЛИКИ МАЈСТОР, А ЈОШ ЈЕ ВЕЛИКИ ПРИОР ТУРСКЕ, ПРОТЕКТОР АНТИОХИЈЕ И КОМАНДЕР ЈЕРУСАЛИМА
Милан Видојевић
- „Ја сам први Србин на челу овог реда, и то као 130. Велики Мајстор, у непрекинутом низу од Јована Богослова до данас”
- Моја обавеза, доживотна, јесте да радим на уздизању Србије, духовном и другом. Да браним све оне вредности које су наш народ очувале кроз хиљаде година постојања. Да браним хришћанство у његовом изворном, чистом учењу, од Јована Претече, Исуса Христоса, нашег Спаситеља, и Јована јеванђелисте, омиљеног ученика, првог посвећеника у учење које баштинимо данас. И које ја баштиним, и пренећу га на свог наследника
- Блато у коме живи Србија мора да се чисти. Почиње нова епоха у свету, биће великих промена, време је да Србија искорачи из блата у које су је гурали. Ново време тражи нове људе, они постоје у Србији и они ће послати у историјски заборав све „позиције и опозиције”, све крвопије, дволичњаке и опсенаре, оне који обећавају само „бољу будућност”, маглу, а не „бољу садашњост”
- Ред Храма Светог Јована у Србији је морална снага и ауторитет, што ће се потврдити кроз његово деловање и мој рад. Наравно да се он разликује од „удружења грађана” и других витешких редова који постоје у Србији, већ по томе што ме је у функцију произвео и хиротонисао патријарх Мар Тау Јоанес, који је на челу Апостолске и Гностичке Цркве Антиохије. Преношење те апостолске и гностичке хришћанске традиције од мене ће захтевати пожртвован и самопрегоран рад, што сам ја слободном вољом и прихватио
- Имам неограничена овлашћења сем једне ствари, не могу да укинем ред. Моје обавезе проистичу из завета које сам дао…
- Србија мора да прође трновит пут свог прочишћења, да поврати своје територије, без мешања ЕУ или НАТО, да наплати штету која јој је нанета бомбардовањем 1999. године, да политички или на други начин реши проблем Косова, да се ослободи заблуде зване „чланство у ЕУ”, јер та заједница у овој и следећој години мења свој изглед и садржај, као и да поврати опљачкано културно благо које се крало, „позајмљивало” па се није враћало, да Српска православна црква тражи реликвије назад, а на „чувању” су код братских цркава које их „чувају” као да ми не постојимо
МНОГИМА међу Србима довољно је да чују и само име: Милан Видојевић.
Јер, Милан Видојевић је писац, публициста, преводилац, аутор више стотина телевизијских емисија.
Аутор је – поред осталих - књига „Досије Омега: нови светски поредак као нови сатанизам” (2001), „Мафија: кратка историја америчке и руске мафије” (2003), „Четврти Рајх: Америка као нови Рајх” (2009), „Илуминати 666” (2011)...
Аутор је и романа „Принц и Фантом”.
Повод овом разговору је ипак нешто друго. Милан Видојевић је постао - Велики Мајстор Реда Храма Светог Јована.
ФАКТИ: Како је дошло до вашег именовања?
ВИДОЈЕВИЋ: Не знам, не могу то да рационализујем до краја. Од своје тридесете године озбиљно се бавим езотеријом, испрва општим темама херметизма, а касније све више темама из хришћанства и на крају езотеријског хришћанства, проучавањем хебрејских верских учења, старе историје, библијске историје, све до данас. Понешто сам о томе писао, јавно говорио у медијима, и мало по мало, накупило се. Очигледно је мој рад пратио и неко ко је имао нешто друго на уму, и кад су почели разговори на тему витешког реда била ми је чудна само једна ствар. Ко ме је предложио и како се та одлука „спустила” на мене баш у овом тренутку.
ФАКТИ: Желите ли да кажете да не знате ко вас је предложио, односно – ко је пратио ваш рад и деловање, или да, можда, то само слутите?
ВИДОЈЕВИЋ: Не пита се ко вас је предложио, не само из пристојности, него зато што „непознати мајстори” сигурно добро промисле пре него што неког предложе. Тако се одржава и поверење у дело а не у личност. То је важније.
ФАКТИ: Да ли је неки Србин пре вас био Велики Мајстор Реда Храма Светог Јована? Ако јесте: ко је то био?
ВИДОЈЕВИЋ: Ја сам први Србин на челу овог реда, и то као 130. Велики Мајстор, у непрекинутом низу од Јована Богослова до данас.
ФАКТИ: Шта је то што сматрате посебним кад сте рекли да се одлука о избору ’спустила’ на вас „у овом тренутку”?
ВИДОЈЕВИЋ: Раније сам се више ослањао на чињенице а мање на интуицију, сада је обрнуто. Не могу тачно да објасним како су ми неке ствари „јасније”. Могло би се рећи да је једном периоду светске економије и политике дошао крај. Само фанатици из одређених протестантских верских заједница у Америци, најбескрупулознији пословни људи, заговорници „легалне” пљачке светских ресурса и булумента заслепљених политичара широм Европе и света, мисле да овај процес може да се одвија и даље, да се „козметиком” одржава. Потребне су само нове жртве, нове глупе земље и њихови лидери, које треба увући у вампирску творевину ЕУ, да би се ресурси, приход од отетих приватизованих индустрија преливао у центре у којима се више троши него производи, већ читав век.
Интуитивно, никад нисам поверовао у приче да нам следи напредак, да идемо у добром правцу, да ће ЕУ бити несрећна без Србије, да нам је ту место. Видео сам пропаст тих лажи одавно, али од тренутка кад сам постао Велики мајстор, слика се додатно избистрила. Због консултација с мудрим и искусним људима а вероватно и због деловања Светог Духа, на чему сам захвалан Створитељу. Свет у коме доминирају бескрупулозно тлачење и верски фанатизам - прешао је зенит и на силазној је путањи.
ФАКТИ: Да ли је ситуација у свету заиста толико критична, да ли неко заиста жели Трећи светски рат?
ВИДОЈЕВИЋ: Ближе је него што се мисли. Има фанатика који су прижељкивали „крај света” јер ће то убрзати други Исусов долазак и златно доба на земљи, у коме ће, наравно, живети они. Неолиберални банкари-пљачкаши немилосрдно терају у глобалне сукобе политичаре које су створили јер страх води ка куповини оружја, задуживању кроз кредите који се углавном не могу вратити, а онда наступају Светска банка и ММФ као серитификовани лешинари који долазе да „помогну”.
Све је то провидно и лако видљиво, сем за оне који верују у модерне бајке о лаком животу без рада. Зато је и Хилари Клинтон, као експонент ових снага, покушала да плаши америчке бираче реториком хладног рата од пре педесет година, да је Русија империја зла која жели да сруши слободни свет.
ФАКТИ: Ви сте четири месеца пре избора у Америци недвосмислено изјавили да Хилари Клинтон неће бити председник САД. Откуд толика увереност?
ВИДОЈЕВИЋ: Из оног што знам. САД су масонска утопија, Нова Атлантида Бејконова, покушај да се направи идеална држава на чијем челу су мудраци, Санхедрин. У модерном добу то су масони, и та држава је током своје историје одступила од прокламованих циљева, како су назначени у Декларацији о независности.
Можда ненамерно, јер су околности биле такве да остварење политичке утопије није било могуће. Оно што је јако и данас јесте тај ритуални део, да се на Библију Џорџа Вашингтона положи рука и да се председник САД-а закуне да ће бранити Устав САД. То не могу профани и не могу жене. Није још дошло то време, ако икада дође.
ФАКТИ: Шта је ваш задатак, где сте ви ту, са функцијом на којој сте сада?
ВИДОЈЕВИЋ: Моја обавеза, доживотна, јесте да радим на уздизању Србије, духовном и другом. Да браним све оне вредности које су наш народ очувале кроз хиљаде година постојања. Да браним хришћанство у његовом изворном, чистом учењу, од Јована Претече, Исуса Христоса, нашег Спаситеља, и Јована јеванђелисте, омиљеног ученика, првог посвећеника у учење које баштинимо данас. И које ја баштиним, и пренећу га на свог наследника.
Србија мора да прође трновит пут свог прочишћења, да се ослободи идеолошких наслага двадесетог века, да учи на својим историјским грешкама. Да поврати своје територије, без мешања ЕУ или НАТО, да наплати штету која је нанета бомбардовањем 1999. године од земаља које су је нанеле, да политички или на други начин реши проблем Косова, да се ослободи заблуде зване „чланство у ЕУ”, јер та заједница у овој и следећој години мења свој изглед и садржај, као и да поврати опљачкано културно благо које се крало, „позајмљивало” па се није враћало, да Српска православна црква тражи реликвије назад, а на „чувању” су код братских цркава, да тражи назад своје манастире и цркве у Светој земљи и другде, а „чувају” их друге цркве као да ми не постојимо. Ако то не будемо рекли гласно, можда ће други заиста мислити да нас више нема и да су све крађе и отимачине тиме легализоване.
ФАКТИ: То је огроман задатак, али вредан ангажовања. Како ће те све то спроводити?
ВИДОЈЕВИЋ: Свим средствима која су ми на располагању. И требаће времена, талог је велики. Блато у коме живи Србија мора да се чисти. Почиње нова епоха у свету, биће великих промена, време је да Србија искорачи из блата у које су је гурали. Ново време тражи нове људе, они постоје у Србији и они ће послати у историјски заборав све „позиције и опозиције”, све крвопије, дволичњаке и опсенаре, оне који обећавају само „бољу будућност”, маглу, а не „бољу садашњост”.
ФАКТИ: Ако није тајна, шта је Ред Храма Светог Јована данас у Србији?
ВИДОЈЕВИЋ: Он је морална снага и ауторитет, што ће се потврдити кроз његово деловање и мој рад. Наравно да се он разликује од „удружења грађана” и других витешких редова који постоје у Србији, већ по томе што ме је у функцију произвео и хиротонисао патријарх Мар Тау Јоанес, који је на челу Апостолске и Гностичке Цркве Антиохије. Преношење те апостолске и гностичке хришћанске традиције од мене ће захтевати пожртвован и самопрегоран рад, што сам ја слободном вољом и прихватио. Рекао ми је, „Прихваташ терет а не почаст,” и ја сам прихватио. Све остало је мање важно.
ФАКТИ: Која овлашћења и обавезе подразумева ваша улога Великог мајстора?
ВИДОЈЕВИЋ: Имам неограничена овлашћења сем једне ствари, не могу да укинем ред. Моје обавезе проистичу из завета које сам дао, а рад и поље рада су огромни, превазилазе снагу једног човека, и проистичу из мојих титула, сем Великог мајстора ја сам и Велики приор Турске (због Аја Софије, центра гностичког хришћанства и места где је вероватно сахрањен Јован Богослов), Беилиф Палестине, Протектор Антиохије и Командер Јерусалима. Можете да замислите шта ће значити очување хришћанства на овим просторима и његово враћање на места која му припадају, због нашег Спаситеља Исуса Христоса, и великих учитеља, Јована Крститеља и Јована јеванђелисте.
ФАКТИ: Желимо вам много успеха у свему чиме се бавите…
ВИДОЈЕВИЋ: Хвала. Користим прилику да вашим читаоцима честитам Божић. Христос се роди!