Milan Vidojević
23.05.2013.
I
Čudno je kako osećamo grižu savesti tek kad nam umre neko koga do tog trenutka nismo tretirali na ispravan način. Koliko puta smo se obrecnuli na majku ili oca, sestri rekli nešto ružno, brata uhvatili za gušu… Tek kad neko od njih umre, učini nam se da smo izgubili nešto vredno. Počnemo da se preispitujemo da li smo mogli da budemo bolji. Da li smo propustili sijaset prilika da umesto besa ili ravnodušnosti iz nas progovori malo topline ili nežnosti. Počnu da nam padaju na pamet događaji i situacije kojih se inače nikad ne bi smo setili, koje ne da smo zaboravili, nego bi smo mogli da garantujemo da se nikad nisu desili i da u preispitivanju tih situacija uviđamo da smo reagovali pogrešno ili čak ružno.
Istog sekunda krene blago grčenje želudca, gorčina preplavi naše sećanje, počnete sebi da postavljate glupo i banalno pitanje: Da li sam mogao da budem bolji? – a banalnost ovog pitanja, njegova licemernost, još više pojačava osnovnu gorčinu. U dvostrukom pelinu koji nas je obuzeo krije se zrnce istine. Ne bi bilo tako gorko da nije istinito. Sad nam je jasno – mogli smo da budemo bolji, nežniji i pravičniji. Ali nema više onih kojima bi smo rado priznali grešku i uputili izvinjenje. Otišli su od nas pre nego što smo mogli da im pokažemo kajanje. Da smo to mogli nekako da im pokažemo, osećali bi se bolje, ali ne tada nego sada. Lagali bi smo sebe kako smo u osnovi dobri. A to i jeste bilo pogrešno prvobitno polazište, ako smo dobri zašto smo povređivali one koje smo trebali da volimo?
(2009.)
II
(2009.)
IV
Zašto budale, kojih je prepun ovaj svet, imaju dominantnu ulogu u oblastima i temama koje podrazumevaju inteligenciju i integritet? Koja je to vrsta selekcije, čija je to neslana šala, da na važna mesta dođu ljudi koji nemaju nijedan kvalitet koje to mesto traži? U čemu je tajna njihove hrabrosti da na to mesto zasednu? To ne bi smela da bude mistična kategorija. Kad baciš mali boomerang, veličine pedlja, moraš da znaš da će ti se taj boomerang vratiti, ovaj put veličine elise broda “Titanik.” Ako to ne znaš, onda si budala. Ako si svestan da si budala, onda je to prvo zrnce mudrosti koje će te izvesti na “pravi put.” Ali pošto se broj budala na svetu ne smanjuje, moglo bi se zaključiti da je ogromna količina budala ona iz domena nesvesnih budala, što će reći, onih ljudi koji o sebi imaju lepo mišljenje.
Na prvom mestu, da nisu budale, nego obrnuto, da su oni pametni a budale su svi drugi. Zato ima toliko budala na svetu, jer ih identifikuju oni pametni. Pametnih je jako malo, misle oni, zato je ogromna većina drugih sve sama budala, da ne može biti veća. Tako rezonuju “pametne budale,” za razliku od “glupih budala,” kojih je sve više na svetu.
(2010.)
Znakovi pored puta
Milan Vidojević
20.06.2013.
Oduvek sam voleo Andrića i grozio se književnih kritičara koji su ga tumačili, beskrajno mereći njegove “dubine”, a nadam se i “širine” kao i “zapremine.” Jadni Andrić više nije tu da se brani od svojih tumača, a i da je živ, pitanje je kako bi se odbranio od silnog tapšanja po ramenima onih koji bi da mu pokažu koliko ga vole, koliko su ga “pročitali” (kakva bi to nekrofilija bila) i da on shvati da su ga shvatili pa da ih stoga pohvali, njihovu mudrost i erudiciju, te da ih posadi pored sebe kao sebi ravne, što će oni odbijati iz urođene im skromnosti.
Zato kad se pojavila “knjiga” s naslovom “Znakovi pored puta” pao sam u komatozno stanje. Andrić se bavio “znakovima”? Pored puta? Kog puta i zašto?
Nije Andrić slučajno iza sebe ostavio neiskorišćene delove rukopisa, koji i nije “celina” već su to trenutne refleksije velikog pisca koje je jednog dana, možda, mogao da uklopi u neki celovit projekt.
Šta se desilo posle smrti nobelovca? Proučavaoci njegovog književnog dela, po nekom birokratskom ovlašćenju, čeprkaju po njegovim beleškama, sveskama, započetim i napuštenim odlomcima nečeg što nema vredan i konačan autorov oblikovani smisao, i od tog piščevog materijala prave knjigu “mudrih izreka,” lažni, ulizički omaž svom idolu, zbog kog se on, zasigurno, obrće u grobu.
Kad budu prošle decenije od ove vulgarne zloupotrebe nobelovca, kome su izvesni “priređivači” (V.S. i M.P.) oduzeli umetničku privatnost i sveli je na bljutavu “riznicu mudrosti” i svrstali ga u hiljadu sličnih “antologija bisera mudrosti,” generacije koje ništa ne čitaju pomisliće po naslovu da je reč o knjizi nekog saobraćajnog inženjera i novim pravilima za regulisanje saobraćaja.
Ali ko mene pita. Mada, ja se nikad ne bih ni usudio da dirnem u Andrića. Tako ne bih ni uzeo ovakav naslov za “antologiju mudrih izreka.” Gramatički, može i “znakovi” i “znaci” pored puta. Lično više volim “znaci.” “Znakovi” se rimuju sa “volovi”, što mi se ne dopada, s tom razlikom što su volovi uglavnom na putu, a ne pored puta.
2008. Milan Vidojević
V
Milan Vidojević
18.07.2013.
Od jedne žene srednjih godina slušam priču o tome kako je sve više impotentnih muškaraca. Nije ona lično ni pogođena ni ugrožena, govori o mlađim ženama koje joj prenose svoja saznanja i, verovatno, direktno su pogođene ovim „odsustvom realizacije“. Tu ima čak i mladića od dvadeset pet godina, a onih od trideset pet ili četrdeset godina ima toliko da će to uskoro postati pravilo. Šta su razlozi, može samo da se nagađa. Popularna medicina gromoglasno objavljuje svoje odgovore na ovo pitanje: stres, umor, previše rada, strah od budućnosti... Bez obzira na sve mudrolije, a medicina o tome zna vrlo malo, ostaje suštinsko pitanje: zašto ne mogu? Da li se gomila spoljnih faktora i uticaja preselila unutra, u ljude, i izazvala blokadu? Kako i druge stvari ne prodiru u čovekovo biće i koče ga, nego baš ova? Zašto je potrebno dugotrajno i komplikovano lečenje ovog problema? Marksistička nauka bi to objasnila dijalektički: protivrečnosti modernog kapitalističkog društva prenele su se i kod nas, pa deluju negativno i na našeg čoveka. Mogao bi neko da pomisli da u socijalističkom društvu nema opasnosti od impotencije, jer protivrečnosti nisu zaoštrene.
Da li je u neolitu bilo impotentnih muškaraca? Da ne pomislite da se šalim s ozbiljnom temom, reći ću vam svoje mišljenje. Mislim da se „nešto“ nedefinisano ali moćno meša u ljudski život. Nešto što izmiče lakom uzročno-posledičnom tumačenju, nešto opasnije od veze uzrok–posledica. Nemam još ime za ovu nedefinisanu silu, niti vidim njen cilj u budućnosti. Da li je potrebno da se smanji broj stanovnika na Zemlji, možda je potrebna bolja selekcija genetskog nasleđa, pa „otpadaju“ manje vredni? Da li neki natprirodno moćni biološki regulator utiče na promene organizma čiji će se rezultati videti u budućnosti?
Postojanje višeg plana slaba je uteha za (impotentne) muškarce. Neutešni su u svojoj nesreći, a ona polako u njima budi zlo, koje će iskaliti na onima koji nisu krivi za nastalu situaciju – na svoje ženske partnere. Tako nastaje svojevrsna patologija, veze ili brakovi u kojima su partneri postali sadomazohisti. Sadisti su muškarci (impotentni) koji svoju nemoć iskazuju kroz razne oblike psihičke ili fizičke torture nad partnerkom ili suprugom, koja ih trpi iz raznih razloga – obično zbog finansijske zavisnosti.
Tako se krug zatvara. Ali ostaje pitanje da li su se u ovo umešali bogovi (ili demoni ?) I zašto? Možda uskoro, za par vekova, muškarci neće biti potrebni u svojoj osnovnoj biološkoj funkciji. Ako se to desi, biće to veliko olakšanje za sve impotentne muškarce. Pošto se od njih neće očekivati više nego što mogu da pruže, biće to pravi trenutak da počnu da se vraćaju svom biću. Postaće ponovo potentni ali sem rekreativnog seksa, ako bude i takvog, neće moći da očekuju bog zna šta. Biće to jedan od znakova da se ljudski rod umorio i istrošio i da mu se bliži neumitni kraj ili da će doći do promena svih osnovnih ideja i razloga postojanja. Šta će biti novi razlozi postojanja i šta će biti važno i presudno za postojanje novih muškaraca u tom vremenu, ostaje da se nagađa. Sigurno je da pitanje potencije neće biti ključno.
(2011)
Znakovi, ali ne pored puta VI
Milan Vidojević
01.10.2013.
Zašto se devojke u Srbiji oblače kao da su upravo pobegle iz harema?
Ne obraćam previše pažnje na ulici na to kako je ko obučen, jer ne procenjujem ljude kroz garderobu, no nisam mogao da ne primetim da je nešto postalo „modni trend“, u proteklih par godina.
Nikada nisam razumeo zašto lepe devojke umanjuju svoje kvalitete, izgled, nastup, ružnom i neprikladnom garderobom, zašto se podvrgavaju „modi“ koju kreiraju, uglavnom, netalentovani ženomrsci, zašto ne izgrađuju svoj lični stil već se uključuju u uniformisano modno stado? Zato sam i primetio da sve više devojaka nosi „modnu verziju“ orijentalne mode (ako tako nešto uopšte postoji), šalvare spuštene ispod pupka.
Ne stoji dobro većini devojaka razgolićeni stomak, ne izgleda svaki stomak lepo, čak ni u kupaćem kostimu, bikiniju ili tangi, a o modi u gradu da i ne govorimo. Ovako gradom špartaju „salčići“, strije, kratke noge u ravnim cipelama ili patikama, sve po diktatu haremske mode. U pitanju su uglavnom mlađe devojke, tinejdžerke, one starije i promišljenije ne prave ovu grešku.
Jedno vreme sam mislio da je posredi (samo) nedostatak ukusa, ali znajući ovdašnje mudrice to mi se nije uklapalo u sliku o njima. Da li je moguće da je i na najobičnijem odevnom artiklu opšta ekonomska propast zemlje pokazala svu svoju tragičnu sliku? Da li smo toliko potonuli da nismo u stanju da kupimo ništa sem najjeftinije tursko-kineske krpe, da li je moguće da je pet stotina dinara (sigurno ne preko hiljadu) postalo limit našeg modnog ukusa? Ili limit kad prestaje bilo kakav kriterijum, pogotovo što bi bilo šokantno da u nedostatku bilo kakvog drugog rešenja krenu u grad i bez šalvara?
Svim lepoticama u mom gradu želim bolju finansijsku situaciju, više novca za sve potrebe, pa i modne, jer ne mogu više da gledam ovaj tragični otomanski modni detalj kao ekonomsku nužnost. Da li nas neki ironično nastrojeni anđeo iskušava (i kažnjava?), ne usuđujem se ni da pomislim.