INTERVJU, NOVINAR I PISAC: KRALJEVSKE ZAVRZLAME ISTINA O ĐORĐU KARAĐORĐEVIĆU
Milan Vidojević: Srbi nisu Sloveni, već biblijski narod
U prepisci sa rabinima još pre 20 godina od njih sam dobio naznake da smo potomci plemena Vemijamin, kaže autor romana „Princ i fantom“
Kraljević je samo nesrećni junak!
Novinar i pisac Milan Vidojević nedavno je u Beogradu predstavio treće izdanje knjige „Princ i fantom“, koju je objavila izdavačka kuća „Laguna“. U svom debitantskom romanu autor otkriva tajnu zbog koje je princ Đorđe Karađorđević, najstariji sin kralja Petra Prvog, morao da bude uklonjen s prestola.
- Ništa u životu nije slučajno, pa tako ni ova moja knjiga. Upoznao sam pre dosta godina Radmilu Karađorđević, suprugu princa Đorđa, i shvatio da je reč o jednom tragičnom junaku naše istorije. Takvi ljudi uvek su interesantni za pisca. On je imao težak život, čak je optužen i za jedno ubistvo. Đorđe je voleo da priča da je sklonjen s prestola iz dinastičkih razloga, lekari su tvrdili da boluje od manije gonjenja, a porodica ga je sklonila na 15 godina u duševnu bolnicu „Toponica“ kod Niša, što je dovoljan razlog da bude moj junak. Nisam želeo da budem njegov biograf, već da kroz njegove dogodovštine kažem neke druge važne stvari.
Šta ste želeli da otkrijete?
- Uveo sam Alistera Kroulija (engleskog okultistu, koji je optuživan za stvaranje modernog satanizma početkom prošlog veka, prim. aut.) kao junaka. On u stvarnosti nije bio u poseti kod princa Đorđa, a tema njihovog razgovora je istorija srpskog naroda. U prepisci sa rabinima još pre 20 godina dobio sam naznake da su Srbi potomci biblijskog plemena Vemijamin, što se vidi u kasnijim prepiskama naroda Venda ili Veneta. Deo te priče otkriva se i u knjizi. Srbi nisu Sloveni. To je izmišljena kategorija naroda u pokušaju da se zataška prava istorija. Srbi su zaista biblijski narod.
Pišete i nastavak romana u kojem će junak biti i Tito?
- Đorđe će u nastavku tragati za rukom Jovana Krstitelja, što je ezoteričan simbol, bitan za neka tajna društva. Kroz tu priču otkriće se za koga je radio Josip Broz. Da li će pronaći ruku, ostavićemo čitaoce u nedoumici dok se knjiga ne pojavi u prodaji.
Da li će se u nastavku pojaviti profesor Mika Alas, za kog mnogi istoričari tvrde da je bio ljubavnik princa Đorđa?
- Odnos između princa i Mike Alasa stavlja se u neki negativan kontekst, tako da osećam potrebu da taj deo pojasnim.
Kroz nastavak romana biće pojašnjeno da li su princ Đorđe i Mika Alas bili ljubavnici
Ekspres
SVETI SAVA VELIKA SRPSKA TAJNA
ISTORIJA 28.04.2018.
Autor: Đoko Kesić, Foto: Marko Đoković
Nije baš razumno verovati svim latinskim poslovicama, posebno onoj koja ka že: „Istoria magistra vite est“, a naročito valja biti oprezan sa srpskim istorijskim udžbenicima. Školskim posebno. Svedoci smo toga da su generacije i generacije obrazovanih Srba, recimo, o Rastku Nemanji ću, odnosno Svetom Savi, znale površno, mahom gnušaju ći se „crkvenog glagoljanja“, a Sveti Sava bez sumnje je jedna od najznačajnijih ličnosti u srpskoj istoriji uopšte.
Naredne, 2019. godine dr žava Srbija i Srpska pravoslavna crkva obeležiće 800 godina suverenosti, to jest nezavisnosti. Te 1219. Sveti Sava je, samo na njemu svojstven na čin, isposlovao kod vaseljenskog patrijarha i cara u Nikeji da srpska crkva dobije autokefalnost (samostalnost) sa statusom eparhije, a vaseljenski patrijarh Manojlo Prvi Carigradski imenovao je Savu za prvog arhiepiskopa SPC.
Mnogi istoričari će sporiti tu 1219. kao početak autonomnosti srpske države, međutim shodno zakonomernošću toga doba, pravo na samostalnost imali su narodi i državne zajednice sa autokefalnom crkvom.
O tome svakako svedoče i istraživanja pisca i publiciste Milana Vidovića, koji tvrdi da je Sveti Sava bio možda ključ na verska, diplomatska i politička figura na Balkanu i Bliskom istoku u svoje doba. Zna čajna 800. godišnjica postojanja samostalne SPC i države Srbije svakako je prilika da se inicira temeljno proučavanje i istraživanje ukupne zaostav štine Svetog Save.
Obeležavanje ove godišnjice je počelo emitovanjem serije „Nemanjići“ na RTS?
– Neću da pričam o kvalitetu teksta, ja Gordana poštujem, zajedno smo ponešto radili. Sve se može svesti na opasku: to je toliko dobar scenario da mi je žao Gordana. Da je rođen u Holivudu, on bi bio najveći scenarista u istoriji filma. Ima 50 realizovanih ostvarenja. O serijama i pozorišnim komadima da ne pričamo. Mislim da je podlegao pritisku RTS-a da se u predvečerje ove proslave, jubileja srpske dr žavnosti i SPC, napravi TV serija po svaku cenu i na brzinu. Ne možete vi da napišete ozbiljnu seriju za tri meseca, makar se zvali Gordan Mihić. Ovo je tek prva ruka jedne ozbiljne serije koja bi približila narodu svu veličinu tog vremena i ljudi u njemu.
TV serija „Nemanjići rađanje kraljevine“ u nekim važnim činjenicama je u sukobu sa istorijom?
– Svakako, pada u oči i banalna stvar da su u seriji Stefan i Vukan, sinovi Stefana Nemanje, skoro vršnjaci. Vukan je bio stariji od Stefana 18 godina. Stefan Nemanja se ženio četiri puta, a crkva priznaje dva braka. Prvu Anu, bosansku princezu, preskaču. Ona je majka Vukana, Vuke, kasnije monahinje Jefimije, i Deve. To su prva deca. Priča o krvavom obračuna braće oko prestola je ispričana dosta nejasno, bekstvo Stefana Nemanje Drugog je kao mali strip, pa i njegov povratak na presto…
Sveti Sava, posle krvavog obračuna oko prestola između braće Stefana i Vukana, dolazi u Srbiju i miri braću?
– To je 1207. godina. Sava dolazi sa Svete gore i miri zaraćenu braću. Stefan se pre toga vratio na presto pošto su Ugari, Vukanovi saveznici i drugi odredi plaćeničke vojske poharali Srbiju, a Vukan se vratio u Zetu da tamo bude ono što je bio. Obojica braće pisala su Savi da dođe, i kad je došao, izmirio ih je. Tu se videla njegova aura. Ne samo plemstvo nego i običan svet su iskazivali vi še poštovanja za njega nego za braću vladare i celokupno plemstvo. Sava se posle toga vraća u Hilandar i sprema se za svoju istorijsku misiju.
Kako je osnovan manastir Hilandar?
– To je bio stari urušeni grčki manastir. Sveti Simeon je tražio, na Savino iniciranje, da im se dodeli jedan manastir, i oni dobijaju tu povelju godinu dana posle dolaska Simeona na Svetu goru. Dobijaju povelju da se taj manastir dodeljuje srpskom vladaru na trajno korišćenje, jer srpska crkva tada nije postojala kao samostalna institucija. Uz manastir dobijaju veliki metoh obradive zemlje, vinograda, voćnjaka…
Ta ideja Svetog Save da Nemanjići dobiju u vlasništvo manastir Hilandar početak je velike strategije. Posle smrti svog oca, Svetog Simeona, Sava neumorno radi, piše knjige, trasira osnovne postulate prosvećenja i opismenjavanja Srba, neumorno putuje po Grč koj, ali odlazi i u Sveti zemlju. Sklapa prijateljstva, uči, u diplomatskoj je misiji, da bi u Nikeji od vaseljenskog patrijarha isposlovao samostalnost Srpske pravoslavne crkve.
Međutim ako se vratimo velikom državniku Stefanu Nemanji i njegovoj politici, zaključak je sledeći: on je bio čovek velike vizije. Ratovao je protiv moćnog vizantijskog cara Manojla Komnina tri ili četiri puta i svaki put je gubio. Išao je jednom prilikom s konopcem oko vrata u znak izvinjenja, bio je u zatočeništvu u Konstantinopolju, ali nije odustajao. On je imao viziju slobodne i nezavisne države, što su dvadesetak godina posle njegove smrti ostvarili Sveti Sava i Stefan Prvovenčani.
Sveti Sava na prvom putovanju po Svetoj zemlji bio je ozbiljan autoritet u crkvenom i državnom svetu?
– Pazite, on je bio prinčevske, vladarske krvi. S tim u vezi ima lep zapisan detalj: kad je došao prvi put u želji da obilazi ta sveta mesta, sultan iz Kaira mu je dao vojnu pratnju da ga čuva od arabijskih razbojnika da ga ne napadnu usput. On je bio i politički autoritet, ne samo verski. I to se znalo. Mi mislimo da taj moćni politički svet nije funkcionisao. To je 13. vek, a taj društveno-politički život je zaista funkcionisao. Nema sumnje da je Sava već tada bio veza između islamskih vladara toga doba i hri šćanske Evrope. S te strane tek treba istražiti taj period njegovog života. Sigurno postoje pisani tragovi u Jerusalimu, u Vatikanu… Da vidimo šta je sve Sava uradio. To bi bilo veoma važno za Srbiju.
Krunisanje Stefana Prvovenčanog je višestruko značajno za Srbe, ali s tim činom u vezi je i važno pitanje otkud na krunisanju relikvija ruke Jovana Krstitelja?
– Krunisanje Stefana Prvovenčanog je višestruko značajno za Srbe, pa je tome određen i adekvatan protokol, o čemu je brinuo arhiepiskop SPC Sava Prvi. Ruka Jovana krstitelja je jedna od četiri najvažnije relikvije u hrišćanstvu. Bila je u relikvijama vizantijskog cara. Veruje se da je tu relikviju Sava kupio od tada već onemoćalog vizantijskog cara. Uz nju je dobio još dve važne relikvije. Kad je stavljena kraljevska kruna na glavu Stefana Prvovenčanog, Sveti Sava, koji ga kruniše, dotiče rukom Jovana Krstitelja krunu, što je bilo iskonsko verovanje da je Sveti duh sišao s neba i rukopoložio vladara. Sveti Sava, kad je donosio te relikvije, imao je ozbiljnu pratnju.
Kažete da je na tim putovanjima Sveti Sava kupio mnoge relikvije. Koje?
– Od značajnih relikvija, pored ruke Jovana Krstitelja, kako zapisuju njegovi srednjovekovni biografi, Sava kupuje česticu časnog krsta, od čega jedan deo ostaje u Hilandaru kao relikvija, a drugi deo donosi u Rašku, i ikonu Marije Filermose. Te relikvije ostaju u posedu Srpske pravoslavne crkve.
Te relikvije imaju čudesan istorijski put?
– Desna ruka Jovana Krstitelja, čestica časnog krsta i ikona Marije Filermose bili su sve vreme u vlasništvu SPC, sve do Kosovskog boja. Kad je počela da propada kraljevina Nemanjića, nejaki vladari u nestašici počeli su da prodaju sve, pa i relikvije. Zvuči banalno i sramno, ali jedan srpski velikaš, verovatno nemanjićki epirski zet, prodao je jedan prst s ruke Jovana Krstitelja, koji se danas nalazi u Katedrali u Sijeni. Ali te tri relikvije posle Kosovskog boja imale su čudesan put i božanski završetak. Kako i kojim putem su došle u posed Malteških vitezova, velika je misterija. U zvaničnoj istoriji Malteškog reda piše: „Na šli smo ikonu Marije Filermose na Kipru…“ Nelogično, jer takva dragocenost, ukrašena dragim kamenjem, ne nalazi se tek tako. Druge relikvije ne pominju. Uglavnom, oni čuvaju te relikvije, nose ih sa sobom u Rusiju posle 1798, kad Bonaparta osvaja Maltu. Predaju relikvije ruskom caru Nikolaju Drugom Romanovu, koji stupa u njihov red. Romanovi čuvaju relikvije do Oktobarske revolucije. Po jednoj teoriji (mada ja verujem u drugu senzacionalnu teoriju), Marija Fjodorovna, danska princeza i majka Nikolaja Drugog Romanova, odnosi ruku Jovana Krstitelja, česticu časnog krsta i ikonu Marije Filermose u Kopenhagen. Ruski mitropolit u znak zahvalnosti Srbima, koji su primili toliko ruskih imigranata posle Oktobarske revolucije, vraća relikvije kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću. Karađorđevići su najverovatnije te relikvije čuvali u Belom dvoru.
To nije kraj pustolovnih putovanja tih relikvija?
– Ne nikako. Posle aprilskog vojnog poraza 1941, Karađorđevići beže iz zemlje. Sa aerodroma u Nikšiću poleću avionom punim zlata. Tu su i tri velike relikvije. Pošto im je zlato bilo važnije od relikvija, ostavljaju ih bratstvu manastira Ostrog. Pokušavaju da polete, avion opterećen, izbacuju deo zlatnog tovara, odlaze put Kaira pa za London.
I onda?
– Karađorđevići su se opredelili za carstvo zemaljsko, a ne za carstvo nebesko, i zato su propali. Relikvije ostaju sakrivene ceo rat u manastiru Ostrog. Za zlato i relikvije su čuli Italijani, traže tedragocenosti, angažovao se li čno Đeli, šef crnih košulja u Crnoj Gori 1941, ali bezuspešno. Posle rata popovi naprave grešku, počnu malo da puštaju Napoleone u promet i Udba ih otkrije pedesetih godina. Blaža Jovanović, tada načelnik Udbe za Crnu Goru, provali i zapleni zlato i zaplene relikvije. U zapisniku piše „crkvenih stvari – komada tri“. I to stavljaju u sef Državne bezbednosti u Titogradu.
Opširniji intervju sa Milanom Vidojevićem o Svetom Savi i sudbini relikvija pročitajte u najnovijem broju Ekspresa koji je od petka u prodaji na kioscima
Mondo
Izvod iz članka Ko su srpski masoni?
“Zoran Đinđić je bio u određenim iluminatskim organizacijama srednjeg nivoa, ali nije shvatio njihov karakter ni sopstvenu poziciju u njima. Nije shvatio njihov mehanizam rada i pravila koja se ne mogu relativizovati i napustio ih je”, rekao je Vidojević.
Svedok, 18. maj 2004. godine, “Atentat na premijera snimale dve kamere”, Boris Aleksić.
U moru tekstova koji su se bavili ulogom bivših Ðinđićevih saradnika i stranih službi u atentatu na premijera, različitih teorija zavere koje su u tabloidima raspredali stručnjaci za obaveštajni rad tajnih službi, našao se i intervju sa Milanom Vidojevićem objavljen u listu Svedok 18. maja 2004. godine. Dakle, ovaj intrevju je objavljen nekoliko nedelja pre nego što je Milorad Ulemek trebalo da da iskaz u postupku za atentat na premijera Ðinđića. Vidojević, koji je u tekstu predstavljen kao “jedan od poznavalaca rada obaveštajnih službi” , na pitanje novinara Borisa Aleksića: “Na kraju, da li je moguće da je premijer Ðinđić stradao jer se svesno ili nesvesno suprotstavio projektu koji je tek nazirao, stvaranju nove Habsburške monarhije u kojoj Hrvati treba da preuzmu ulogu Srba na Balkanu”?, Milan Vidojević odgovara:”To je veoma opširna tema. Novo Habsburško carstvo se obnavlja kroz EU. Nema sumnje da je Josip Broz Tito pripremio nezavisnost Hrvatske kako ne bi odgovarali za zločine počinjene u Drugom svetskom ratu, napr. za konclogore u kojima su ubijali srpsku decu...Možda će neko pomsiliti da je sve ovo bilo previše za premijera jedne male i napaćene Srbije, ali upravo jedna takva mala zemlja, jeste srušila moćnu prvu Habsburšku monarhiju”.