Srpska Analitika - Novi sajt

Милан Видојевић: Како је „Deep State” срушио Совјетски Савез (део I)

29.07.2019.

     Пљачка СССР-а и политичко разбијање земље почело је потписивањем Вашингтонских споразума 1977. године, између две групе заинтересованих лица. Прву су чинили представници највећих банкарских групација САД-а и света, Ротшилда, Рокфелера, Моргана, Баруха, а другу групу људи из СССР-а који су били спремни да издају своју земљу и њене интересе, Долгих, Фалин, Погодин, Биковски, Јермолајев.

     Споразум је предвиђао припрему људи од утицаја, изградњу нелегалних фабрика, изношење из СССР-а злата, дијаманата, ретких метала, нафте, новчаних средстава, уз оправдање да се тиме стварају „безбедоносни јастуци“, како би се избегао Трећи светски рат. Да би се овај пројекат остварио, којем је дато име „Фонтон“; током 1982–1984. године, под контролом Банке федералних резерви и организоване групе у Централном комитету КПСС, формирана је посебна група лица, названа „Z“, у којој су били потомци царских и племићких породица Русије, сада неруске националности, укупно 184 људи.

     Група је била обучавана на територији Узбекистана, а касније у граду Чехову, у Московској области. За финансирање рада ове специјалне групе, чија је делатност била усмерена на подривање економских темеља СССР-а, Банка федералне резерве и САД формирале су специјални фонд под називом „Wаntа“ на чије је рачуне Банка федералне резерве пребацила незамислива средства која би се данас рачунала у трилионима долара. Део средстава из тог фонда пребачен је у банке у Кини и Банку федералне резерве Ричмонд, у износу 4,5 трилиона долара.

     Од тих средстава су крајем осамдесетих година у СССР-у, под руководством агента ЦИА, Роберта Максвела и његових колега, формирана 33 финансијска фонда, на чије је рачуне пребачен огроман новац. Операцију формирања фондова у Русији водио је Бајбаков.

     Током 1986–1988. године Горбачов је, извршавајући задатке тајне светске владе, имајући за циљ рушење и пљачку ресурса земље, увећао специјалну групу „Z“ за још 2.000 људи. Ова специјализована тајна група је у свом саставу имала специјалисте из области математике, финансија, економије, а имала је и групу за прикривање деловања, која се састојала од припадника КГБ-а, Министарства финансија и Централне банке СССР.

     Лично је Горбачов одредио чланове ЦК КПСС-а, Фалина, Долгиха, Деминцева, Крјучкова, Кручину, Павлова, Брутенеца, Мојсејева и друге, да управљају изношењем капитала из земље, што је имало за циљ пљачкање и растурање СССР-а.

     У складу са Вашингтонским споразумом, током 4-5 година на територији СССР-а изграђене су нелегалне фабрике за обогаћивање руде, нове рафинерије, у које је била уграђена страна опрема, примењена нова технологија у производњи злата, дијаманата, нафте. Производи из тих нелегалних фабрика су се шверцерским каналима извозили у иностранство, где су се чували у различитим, специјално за те прилике нарављеним, складиштима на територији САД, Енглеске, Немачке, Бугарске, Мађарске, Швајцарске, Сирије, Кине и других земаља Запада.

     У току 1985–1991. године група „Z“ је, по налогу Горбачова, покрала и изнела у иностранство огромну активу СССР-а, у виду новчане масе, злата, дијаманата, платине, нафте и других материјалних вредности. Основни део те активе био је пребачен на рачуне стотина чланова групе „Z“. Део средстава, у висини један трилион 750 милијарди америчких долара пребачен је на рачуне лица из групе Горбачова.

Тако је 1989. године, по упутству Горбачова, једном од чланова групе „Z“ В.М.Михајевском, после обуке са групом менаџера на Међународној берзи у Лондону и добијања међународне лиценце за рад на страним финансијским тржиштима, управник финансија Управе послова ЦК КПСС, Н.Ј.Кручина, у присуству руководиоца групе „Z“ Н.Н.Мојсејева, пренела 5 трилиона 636 милијарди америчких долара. Ова средства је Михајевски, заједно с другим чланом групе „Z“, В.Н. Горбановским, пренео у Швајцарску и та средства депоновао на рачуне у 21 земљу Западне Европе и на 18 рачуна у САД, Канади и Јапану. Пропратна документа и документа о осигурању за ова средства налазе се у шест банака. Ова средства је Горбачов усмерио, по директиви тајне светске владе, у међународне трејдинг операције Банке федералних резерви.

После распада СССР-а и доласка Јељцина на власт, страни управљачи који су контролисали изношење капитала из Русије (Ротшилди, Рокфелери, Буш Старији и Маргарет Тачер) су од њега тражили да наставе пљачку, сада већ Руске Федерације. Да би лакше наговорили Јељцина, тајна светска влада је преко Међународног резервног француског фонда, у којем је била концентрисана актива Русије из царског периода, предала као мито Јељцину новчани износ од 46,8 милијарди америчких долара. Ова средства су у априлу 1992. године била подељена на пет делова и пребачена на личне рачуне Јељцинове ћерке Татјане Дјаченко, Черномирдина, Шајмијева, Назарбајева и тадашњег потпредседника САД Ал Гора. Средства за Татјану Дјаченко била су пребачена на рачуне отворене у банкама на Соломонским острвима и у Аустралији.

Део средстава у обиму од 20,6 милијарди америчких долара, додељених Черномирдину, касније је био расподељен међу људима блиским Јељцину и Черномирдину: Абрамовичу, Березовском, Гусинском, Смоленском, Потанину, Ходорковском, Прохорову, Лебедеву, Фридману, Алекперову, Момуту, Лесину и другима, укупно 24 људи, тајкунима првог таласа, који су уз помоћ овако добијених средстава успели да купе и приватизују за себе основне производне капацитете државе.

Почетком 1993. године је преко Међународне исламске банке, чији оснивач је, поред странаца, био губернатор Кемеровске области Тулијев, из Арапских Емирата, рукама либанског пуковника Валида, донешено у Русију 20 милијарди америчких долара. Подела ових новчаних средстава, донетих у интересу Јељцинове групе, као и средстава пребачених на банку „Тан“, довело је до спора између групе Јељцина, Гајдара и Черномирдина, са једне стране, и Руцког и Хазбулатова, са друге стране. Обрачун ове две гангстерске групације довео је скоро до грађанског рата, употребе војске и тешког наоружања, што је резултирало и уништењем „Белог дома“, у октобру 1993. године.

Део новчаних средстава, која су пребачена 1992. године на рачуне у банку „Тан“, била су под контролом агента ЦИА Рајфона и преко АСЕР „Тан“ (Асоцијације социјално-економског развоја „Тан“), руководилац С.П.Шашурин, усмерена на куповину злата, нафте, гаса, ретких метала, камиона „Камаз“, који су касније били извезени у иностранство. Део новчаних средстава био је искоришћен да би клан Шајмијева створио депозит за папире од вредности и учврстио државну имовину Татарстана, као и за стварање компаније „Алфа група“.

На бази државних резерви злата, дијаманата, нафте и гаса емитовани су папири од вредности. Ти папири су преко специјално за ту прилику формиране компаније, Затвореног деоничарског друштва „ДГК плус“, којим је руководио један члан Монетарног комитета Банке федералних резерви САД и члан Савета безбедности Русије Ј.И.Кононевич, били депоновани у Банку федералне резерве САД и у друге стране банке. Резултат деловања компаније „ДГК плус“ у периоду 1994–1998. година био је такав да су у 74 банке у свету била прикупљена огромна средства – трилиони америчких долара. Тај капитал је у виду новца, злата, дијаманата, платине, возила „Камаз“, челика, нафте, извезен из земље преко АСЕР „Тан“, банке „Тан“, „Добротворног фонда Шашурина С.П.“ и стотине других компанија и фондова, а самим тим изузет из финансијског обрта у Русији.

(наставиће се…)

Милан Видојевић: Православље под ударом „Deep State”-a (део I)

31.07.2019.

     Још пре неколико година коментарисао сам писање папе Бенедикта XVI у листу „Оpservatore Romano“ како би свака бивша република Југославије, сада независна држава, требала да има своју аутокефалну православну цркву. Није то била ни нова ни оригинална идеја, наставак је идеје из времена НДХ и стварања Хрватске православне цркве. Идеја је била да се преостали Срби, који су избегли усташку каму, окупе око ове НДХ-овске наказне творевине а онда полако преведу у „праву“, католичку веру.

     Челници и главни „бојовници“ ове идеје били су отпадници из Црне Горе, Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија. Дрљевић је у току рата живео у Земуну, писао за усташки лист „Граничар“, у уводницима редовно нападао Србе, Југославију и Карађорђевиће. Главни уредник „Граничара“ био је хрватски књижевник Густав Крклец. Марковић Штедимлија био је много продуктивнији, написао је десетак књига, писао је у више усташких листова, волео да Загребом шета у усташкој униформи и био главни заговорник идеје да „Србија хоће да уништи Црну Гору“.

     Његова је идеја да се створи „црногорска православна црква“, „црногорска нација“ и „црногорски језик“. Обојица ових отпадника истицали су да су њихови преци били „Црвени Хрвати“, који су говорили „икавицом“ и били католици, све док није дошао Сава Немањић и „наметнуо им српство, српску православну веру и српски језик“.

     Копча са збивањима у данашњој Црној Гори, Хрватској и Македонији је јасна. Дугорочни планови о разбијању аутокефалних православних цркава остварују се корак по корак и није мета само Српска православна црква и Руска православна црква. Назнаке будућег напада на православље видљиве су неколико година, заправо од понтификата папе Војтиле и садашњег папе Френсиса. Сусрет папе Френсиса и руског патријарха Кирила, у пролазу на Куби, сем лажне изјаве о „братској љубави“ и „сарадњи за добробит човечанства“, носио је нешто друго – није било договора о „првенству Рима у хришћанству“, поготово после изношења става Руске православне цркве да је „Нови Рим“ сада у Москви.

     „Deep State“ и Ватикан у први план, по ко зна који пут, гурају Васељенског патријарха, као верног заговорника екуменизма, обећавајући му статус „источног папе“, огромну јурисдикцију над православним (реформисаним) црквама и огроман новац, о коме сада може само да сања. Намера је била јасна још на конференцији источних цркава на Криту, на којој Руска православна црква није учествовала. Жеља Вартоломејева, да буквално буде „први међу једнакима“ била је јасна. Тиме потврђује деценијску политику Цариградске патријаршије, јасно представљене свету 1964. године када су се у Јерусалиму срели патријарх Атинагора и папа Павле VI. Те године основан је и унијатски фонд „Pro Orientе“ са седиштем у Бечу, омиљено место за посете оних епископа Српске православне цркве наклоњених екуменизму. За оне којима ова тема није позната у следећем наставку даћу још неколико података о недвосмисленом деловању Цариградске патријаршије, патријарха Вартоломеја и његових претходника, па ће догађај око давања томоса и аутокефалности отцепљеној, унијатској „Украјинској православној цркви“ бити јаснији.

(наставиће се…)

Милан Видојевић: Православље под ударом „Deep State”-a (део II)

03.08.2019.

     „Deep State” и Ватикан у први план, по ко зна који пут, гурају Васељенског патријарха, као верног заговорника екуменизма, обећавајући му статус „источног папе”, огромну јурисдикцију над православним (реформисаним) црквама и огроман новац, о коме сада може само да сања.

     Намера је била јасна још на конференцији источних цркава на Криту, на којој Руска православна црква није учествовала. Жеља Вартоломејева, да буквално буде „први међу једнакима” била је јасна. Тиме потврђује деценијску политику Цариградске патријаршије, јасно представљене свету 1964. године када су се у Јерусалиму срели патријарх Атинагора и папа Павле VI. Те године основан је и унијатски фонд „Pro Oriente“ са седиштем у Бечу, омиљено место за посете оних епископа Српске православне цркве наклоњених екуменизму.

     За оне којима ова тема није позната даћу још неколико података о недвосмисленом деловању Цариградске патријаршије, патријарха Вартоломеја и његових претходника, па ће догађај око давања томоса и аутокефалности отцепљеној, унијатској „Украјинској православној цркви“ бити јаснији.

     1910. година. У САД основана Комисија за припрему Светске конференције цркава, претечи данашњег екуменског покрета.

     1920. година. Митрополит Доротеј, заступник цариградског трона, шаље окружницу „Црквама Христовим посвуда“ која је први експлицитни екуменистички документ Васељенске (цариградске) цркве. Тада изнети предлози о најтешњој сарадњи источних цркава сa западним, на програму су и данас.

     1992. година. Патријарх цариградски Вартоломеј I признаје тзв. „Египатски документ“ у коме пише да монофизити имају „православну“ христологију.

     1993. година. Под руководством патријарха Вартоломеја I одржани преговори с јудаистима у Атини.

     1994. година. Вартоломеј организатор и учесник међурелигијске конференције „Религија и мир“ у Италији.

     1995. година. Вартоломеј од 27. до 30. јуна у посети Ватикану. Обећава наставак блиске сарадње православних и римокатолика. У САД основана Иницијатива за уједињење религије, УРИ, на челу са Виљемом Свингом, калифорнијским бискупом епископалаца која је кључна организација екуменизма данас, јер је подржавају сви познати глобалисти, Сорош, Горбачов, Џорџ Буш Млађи.

     2001. година. Папа Јован Павле II долази у Кијев, подржава унијате и моли се за „јединство хришћана“. Исте године Цариградска патријаршија организује у Бриселу скуп представника хришћанства, ислама и јудаизма под називом „Мир Божји у свету“.

     2002. година. У Бахреину, Цариградска патријаршија организује исламско-хришћанску конференцију. Садржај је борба против религиозног екстремизма.

     Исте године папа Војтила стиже у Бањалуку, беатификује Ханса Ивана Мерца, оснивача хрватских крижара, из којих ће се касније регрутовати бројне усташе. Папа служи у самостану Петричевац, из којег је био усташки фрањевац-кољач и командант Јасеновца, Мирослав Филиповић-Мајсторовић.

     2004. година. Нови сусрет Вартоломеја и папе Ивана Павла II.

     2006. година. Папа Бенедикт XVI стиже у Истанбул у посету Вароломеју. Заједно саслуживали у храму Св.Ђорђа у Фанару и папском храму Светог Духа.

     2007. година. У Равени, Италија, одржан састанак комисије за дијалог православних и римокатолика. У „Равенској декларацији“ која говори о „уједињеној Цркви“ због сукоба око става и неслагања око цариградске концепције о свеправославном јединству под цариградском патријаршијом, делегација Руске православне цркве напустила скуп. Равенску декларацију потписали присутни епископи СПЦ Иринеј (Буловић) и Игњатије (Мидић).

     2008. година. Патријарх Вартоломеј узвратио посету папи Бенедикту XVI.

     На Криту потписан документ који констатује да је папа у првом миленијуму имао „част и власт“. Међу потписницима је и епископ Игњатије (Мидић).

     Исте године још један сусрет Вартоломеја и Бенедикта и заједничка молитва у Сикстинској капели поводом конференције за борбу против фундаментализма и за верску толеранцију.

     2010. година. У Бечу, на прослави римокатоличке фондације Pro Oriente, српски патријарх Иринеј најавио даље зближавање православаца и католика.

     2013. година. Вартоломеј присуствовао инаугурацији папе Френсиса.

     06. октобра 2013. године прослава 1.700 година доношења Миланског едикта у Нишу. Присутни и Вартоломеј и милански кардинал Анђело Скала.

     2016. година. Од 19. до 26. јуна на Криту одржан скуп православних цркава. Неке цркве (Антиохијска, Руска, Грузијска, Бугарска) одбациле завршни документ изјавом да је то „прелиминарни скуп будућег Васељенског сабора“.

(наставиће се…)

Милан Видојевић: Православље под ударом „Deep State”-a (део III)

06.08.2019.

     Да би улога Вартоломеја била недвосмислено јасна даћу вам укратко и његову биографију. Рођен је 29. фебруара 1940. године као Димитриос Архондонис, у селу Агиос Теодорос на острву Имброс, које припада Турској. Основну школу завршио је у родном месту, затим средњу, Лицеј Зографеон, а теолошку школу 1961. године. По завршетку те школе служио је у турској војсци од 1961. до 1963. године. По изласку из војске одлази на студије у иностранство где остаје до 1968. године. Студира на Понтификалном Источном институту у Риму, Екуменском институту Боси у Швајцарској и Лудвиг Максимилијан универзитету у Минхену. Докторирао је на канонском праву и био предавач на Понтификалном Грегоријанском институту у Риму.

     Враћа се у Истанбул 1968. године, а заређен је за свештеника 1969. За Митрополита Филаделфијског изабран је 1973. године, за Митрополита Халкидонског 1990. године, а 2. новембра 1991. године изабран је за архиепископа Константинопоља и Екуменског патријарха. Говори шест језика сем грчког и латинског.

     Иако је етнички Грк јако добро сарађује са турском влашћу, током свог рада. Службом у турској војсци себе је сврстао у малобројне презрене Грке, нарочито када се зна какав погром су доживели Грци у Турској 1955. године, који је познат као „Истамбулски погром“. Колико је људи убијено, колико је жена силовано, никада није утврђено. Више хиљада кућа, школа, цркава, хотела, у власништву Грка, било је спаљено. Највећи део је протеран. Ово је био крај постојања бројне грчке заједнице у Турској.

     По попису из 1924. године у Турској је живело 200.000 Грка, сада их је неколико хиљада. Можете мислити шта Грци мисле о сународнику који служи у турској војсци, неколико година касније. По руским изворима, тих шездесетих година његови познаници су га сумњичили за тесне везе с турском контраобавештајном службом, што се касније повезало са успостављањем скоро пријатељских веза с најекстремнијим припадницима кримских Татара.

     Оно што је руским аналитичарима пало у очи биле су његове студије на Понтификалном Источном институту у Риму, где ће и докторирати. Овај институт основао је папа Бенедикт XV 1917. године, а папа Пије XI га је 1922. године доделио на управљање реду језуита.

     Ту се образовао читав низ студената-богослова из православних земаља и то је био и почетак специјалне операције која је имала за циљ стварање језуитске обавештајне и лобистичке мреже у православним црквама. Пије XI је то јасно најавио у енциклики „Rerum Orientalium“ из 1928. године где је позвао католичке структуре да уписују студенте на тај институт. Када је Вартоломеј дошао на одговорне функције, у контролу његовог рада укључиле су се службе Велике Британије и САД. Ово је био важан потез, нарочито америчких служби, по захтеву председника Роналда Регана и великог јастреба антикомунизма и глобализма Збигњева Бжежинског, и папе Јована Павла II. Први циљ је наравно била Пољска, сада је на реду Украјина.

     Већ неколико година трају прогони Украјинске православне цркве Московске патријаршије и верника, отимање цркава и друге имовине. Обећање Вартоломеја да ће расколничкој „Украјинској православној цркви“ дати томос показује потпуну потчињеност Ватикану и САД, потпомогнуто великом сумом новца коју је спремио украјински председник, јер је васељенски патријарх банкротирао!

     Наиме, кад је држава Грчка банкротирала пре неколико година, престала је и финансијска помоћ Вартоломеју. Запослени у Фанару месецима нису примали плате, активности патријарха биле су на ивици колапса и зато је Вартоломеј затражио финансијску помоћ. Спремно се одазвао Ватикан, а ни Српска православна црква није оклевала. Чим је Вартоломеј дошао у Србију и подржао СПЦ, осудио спаљивање цркава на Косову и неканонску Македонску цркву, каса СПЦ се отворила. То не значи да „Црногорска православна црква“ и „Македонска православна црква“ неће добити томос, ако припреме „коферче“. Све је на продају, само треба погодити цену.

     Ако Вартоломеј истраје у свом науму у Украјини, већ је на сајту Цариградске (Васељенске) патријаршије именовао за своје егзархе у Украјини архиепископа Памфилијског Данила (Зелинског), јерарха Украјинске православне цркве у САД и епископа Едмондског Илариона (Рудника), јерарха УПЦ у Канади. Ово није чудно јер се највише верника под јурисдикцијом Вартоломеја и Цариградске патријаршије налази у САД и Канади.

     На ванредном Синоду Руске православне цркве одржаном недавно поводом овог озбиљног кршења канонских права аутокефалних цркава, у овом случају Руске православне цркве, упућено је оштро упозорење Вартоломеју, да је Руска православна црква спремна да прекине све евхаристичке односе с Цариградом, што је недавно објавио митрополит Иларион (Волоколамски), председник Одељења за спољне везе са црквама Московске патријаршије, а Вартоломеј ће због изазивања верског сукоба, продаје аутокефалности украјинским расколницима, бити анатемисан.

     Ако мислите да овај сукоб има чисто религијски карактер, да је локализован на Руску цркву и државу Украјину, варате се. Он је само део глобалног плана напада на Русију и рушење Путина, што је „Deep State“ покушавао да спроведе од првог дана председниковања Доналда Трампа. Да ли Трамп има снаге да се одупре „Deep State“-у, да ли Путин има снаге да се одупре истим силама упереним против њега, можете да прочитате и у одличној анализи колеге Вученовића, а о овој теми ћемо додатно писати у једном од следећих наставака.

ДОСИЈЕ ЕПШТАЈН

Џефри Епштајн (део I) – Епштајнова парадоксална смрт

12.08.2019.

     Има много разлога зашто званично саопштење да је Џефри Епштајн [Jeffrey Epstein, 1953–2019] извршио самоубиство у специјалној ћелији у којој је био затворен, у Менхетн Корективном Центру, није вероватно.

     Први је да овај високо позиционирани педофил у невероватном систему који постоји деценијама, који је основала ЦИА, није морално одговорна особа са грижом савести, па самим тим мала је вероватноћа да се сада „покајао” због сексуалног искоришћавања деце и малолетника и изабрао пут самокажњавања.

     Средином јула, Епштајн је фотографисан с конопцем око врата и с модрицама које су сугерисале свима који су видели фотографију да је покушао самоубиство. Он је исувише нарцисоидан, бомбастичан, самоуверен гад, такви никад не изврше самоубиство.

     Био је агент Мосада, ЦИА-е, на сложеном вишедеценијском задатку компромитовања америчких политичара и славних личности, увлачењем тих болесних људи у ланац уцена, прљавих политичких договора и послова, финансијског цеђења богатих људи и много чега другог.

     Епштајн је само врх леденог криминалног брега, део једне од најмрачнијих криминалних активности – бавио се трговином децом за педофилске кругове и дечјом проституцијом, а ланац се завршавао вађењем дечјих органа за пресађивање болесној деци чији родитељи то могу да плате. Поникао је из слојева јеврејске сиротиње. Поставља се питање да ли је богатство које је поседовао било стварно његово или је фиктивно?

     Имао је „ресурсе” за луксузан живот „милијардера”, али је питање да ли је то био његов новац или новац из „црног буџета” служби чији је сарадник био. Пут којим је ишао није могао другачије да се заврши него прераном смрћу, овакви људи ретко доживе „пензију”. Његов успон са дна до врха богатства и утицаја неодољиво подсећа на једну сличну личност, која се није бавила организовањем дечје проституције, већ политиком и бизнисом, што није далеко од проституције.

     Реч је о Роберту Максвелу [Robert Maxwell, 1923–1991], енглеском тајкуну и новинском магнату, о коме ћу рећи пар ствари како би прича била јаснија, да не кажем сликовитија.

     Роберт Максвел се родио као Јеврејин у Чешкој, и звао се Јан Хох, 1923. године. Његова породица бежи пред нацизмом у Енглеску где одраста и почетком рата ступа у британску армију. Рат завршава као капетан, а био је и одликован. Бавио се издавањем књига и новина, оснивач Пергамон Преса, Дејли Мирора, купац велике америчке издавачке куће Мекмилан, телевизијских станица, које је куповао, продавао, све у жељи да буде прихваћен. Променио је име 1948. године али у британском снобовском пословном и политичком свету (био члан Парламента као лабуриста) остао је „сиромашни чешки Јеша”.

     Био је ватрени помагач државе Израел од 1948. године, агент Мосада што је била јавна тајна, али је био и агент МИ6, док су његови политички противници тврдили да је био и агент КГБ-а. Израелски премијер Јицак Шамир је поводом његове смрти изјавио: „Урадио је више за Израел него што данас може да се каже.”

     Мистериозно је изгубио живот 18. јуна 1991. године. Наводно је пао са своје јахте „Леди Гислејн” у море код Канарских острва. Истражни органи су издали званично саопштење да је доживео срчани удар и да се удавио. За мене као лаика то би било довољно, да није једног детаља: у мору је пронађен го, без одела, што подразумева да је го шетао палубом, доживео срчани удар, пао преко ограде и удавио се. Сахрањен је у Јерусалиму. Био је ожењен Францускињом с којом је имао деветоро деце, од којих је двоје умрло рано. Омиљена ћерка му се зове Гислејн, по којој је и јахта добила име. После његове смрти пословна империја му се распала. Испоставило се да је током живота покрао стотине милиона фунти из Мирор пензионог фонда, што је касније делимично покрила британска држава, да би пензионери његових компанија добили макар половину зарађених пензија. Његови синови су отишли у банкротство, породична империја била је дужна 400 милиона фунти. Овде би се прича завршила да није Гислејн Максвел.

(наставиће се…)

Џефри Епштајн (део II) – Епштајн, подводач за светску елиту

12.08.2019.

     Започнимо овај наставак констатацијом да је прича већа него што се види тренутно. Стали смо код помињања Гислејн Максвел. У периоду после очеве смрти, док су се њена два старија брата борила да спасу очеву новинску империју, Гислејн је наставила живот размажене богаташице, била је трошаџија на тату.

     Њено расипништво у невреме довело је до тога да јој је уведен годишњи лимит, породична апанажа јој је сведена на 80 хиљада фунти. Незадовољна, почела је да тражи решење својих недовољних финансија и да тражи узбудљивији живот. „Случајно“ налеће на америчког бизнисмена Џефрија Епштајна чије је богатство у то време вредело 559 милиона долара, које је наводно зарадио тргујући на берзи вредносним папирима.

     Аналитичари с Вол Стрита нису успели да идентификују те његове „успешне послове“. Његов некадашњи пословни партнер Стивен Хофенберг тврди да се Епштајнова компанија финансирала кроз преваре сличне „пирамидалној штедњи“. Познанством са Гислејн Максвел, које је вероватно аранжирао Мосад, Епштајн улази у високо друштво Британије и САД. Тако је овај дуо опасних подводача за обавештајне службе започео свој дугогодишњи криминални рад.

     Приликом хапшења код Епштајна је заплењен адресар од 90 страна, у коме се нашло много познатих имена, љубитеља забава за богате и политичаре, као што је  брачни пар Клинтон (обоје познати по девијантном сексуалном понашању), доста чланова клана Кенеди, Тони Блер, принц Ендрју и његов брат, принц Чарлс, Мајкл Блумберг, бивши градоначелник Њујорка, принц Салман из Саудијске Арабије, Хенри Кисинџер, Јехуд Барак, бивши премијер Израела, многе утицајне личности из научног и пословног света, Лери Самерс, председник Харварда и бивши државни секретар, Алан Дершовиц, професор са Харварда и бранилац Епштајна пре неколико година кад је први пут хапшен због педофилије.

     Ту је и позната новинарка Кети Курик, наравно и сексуални манијак филмски продуцент Харви Вајнштајн који је сексуално нападао сваку глумицу коју је упознао, а њих 80 га је пријавило за сексуално узнемиравање. Из света филма гости су му били Алек Болдвин, Елизабет Харли, Челси Хендлер, Џон Клиз, Крис Такер, Кевин Спејси, Фил Колинс, Ивана и Иванка Трамп, Питер Сорош, син Ђерђа Сороша и Вуди Ален, који је имао проблема са законом због својих склоности према девојчицама.

     Ту се некако нашло и име Стивена Хокинга, сад покојног физичара, јер је Епштајн своје криминалне активности прикривао лажним филантропским пројектима, финансирањем квази научних пројеката у које је увлачио позната имена из света науке да би се заштитио и себи дао на важности.

     Многи са овог списка мора да су били у шоку кад су чули за Епштајново хапшење и сада ће морати да се правдају да нису имали појма о његовим правим активностима. Други су учествовали да би задовољили своје перверзне склоности, па званично саопштење за медије Била Клинтона, „како никада није срео Џефрија Епштајна“, изазива смех јер је Епштајновим приватним авионом, симболично званим „Лолита експрес“, а то све говори о његовој намени, летео најмање 26 пута и мора да се на тим летовима смртно досађивао.

     Могу само да замислим како се забавља кад оде по „коферче“ у омиљену државу Косово коју сматра породичним легатом. Иначе, Клинтонова председничка  библиотека одбила је да пружи информацију о везама Била Клинтона и Џефрија Епштајна.

     Епштајн је био само подводач за светску елиту која не може да држи шлиц панталона под контролом. О томе сам писао детаљније у књизи „Досије Омега“ joш давне 2001. године. Ту је Клинтон један од главних актера овог педофилског круга, ту је и прича о Боначију и Кети О’Брајен, о организацији „Фајндерс“ која за ЦИА киднапује децу за разне монструозне намене и циљеве.

     Није зато чудно да овакве операције воде ЦИА, Мосад или нека трећа обавештајна служба. Видео снимци педофилских сеанси су најефикасније средство за уцену лабилних, перверзних ликова који морају да чувају лажни друштвени имиџ и статус јер то захтева ова лицемерна цивилизација.

     Финансирање ових активности се остварује уценом већ увучених личности. Новац се пребацује у офшор зоне, у лажне хеџ фондове и тако опран је на располагању „милијардеру“ за нов круг уцене нових кандидата, којих увек има.


(наставићe се…)

Милан Видојевић: Џефри Епштајн (део III) – Мрачне тајне Епштајновог дневника

14.08.2019.

     Потрага за децом је непрекидна и да би била безбедна у њу је увучена и америчка држава, о чему јасно говоре два детаља. Епштајн је 2008. године, приликом прве оптужбе за педофилију и трговину децом, признао кривицу и прихватио сарадњу с америчким службама, у папирима се спомиње ФБИ.

     Наиме, један од његових приватних авион типа Бронко и један хеликоптер, на репу имају ознаке које имају авиони Стејт департмента (!) и које је узела у лизинг приватна фирма за војне и паравојне активности, DynCorp International. Овај статус у оквиру Стејт департмента омогућавао је Епштајну да лако прође контролу на граници и избегне полицијске и безбедоносне провере, што говори да је нека моћна организација (ЦИА?) организовала и можда чак финансирала ове активности.

     Да ово није измишљена тврдња, нека вам послужи податак да је DynCorp више пута оптуживан за трговину децом и и сексуално ропство деце и ту постоје видео докази за те активности. Први је из 1999. године када су ухваћени да то раде у Босни, где су куповали децу, ратну сирочад.

     Године 2004. DynCorp оперативци су ухваћени кад су у Колумбији силовали децу и то снимали видео камером, а онда те снимке дистрибуирали за новац широм Америке. Године 2008. DynCorp званичници су били умешани у киднаповање деце и организовање дечје проституције у Авганистану, а у тој земљи су 2009. године званичници ове организације организовали прославу у фирми на којој је учествовао дечак стриптиз играч, и то је такође снимано камером.

     Хилари Клинтон била је добро упозната с активностима DynCorp-a али је без устручавања примала њихове донације док је била државни секретар. У 2017. години телевизија NBC је објавила да је Хилари Клинтон, док је била државни секретар, зауставила истрагу против елитног круга педофила у Стејт департменту, како би се избегао скандал и сачувале каријере високих званичника Стејт департмента, међу којима је био и један амерички амбасадор. Оно што је опасно јесте да је Епштајн водио дневник, с прецизним детаљима о својим пријатељима и клијентима као “осигурање”. Код кога је дневник, сад када је јасно да се није довољно осигурао?

     На острву Литл Сент Џејмс се не само прао новац већ је ту Епштајн саградио чудну грађевину, квадратног облика, са куполом на крову и фасадом с плавим пругама, по матрици заставе јеврејске државе. То је, наводно, била гимнастичка сала али је уместо справа за вежбање имала на поду бројне лежајеве. Та зграда је имала и подземне просторије(!) али се није објавило где воде подземни пролази и шта се у њима дешавало. Где води лифт који ова грађевина има? Шта значе чудни симболи на фасади, “изврнути крст,” биће с роговима, зашто је грађевина (“храм”?) на врху брда?

     Ако је Епштајн ситна криминална риба којој је дато да управља педофилским бизнисом за “господаре из сенке”, ко вуче конце овог бизниса данас? Да ли је то неко типа Сороша (који контролише фондове величине 1 трилион долара), или Ротшилди (2 трилиона долара) или династија Сауд (4 трилиона долара), коме треба све ово?

     Проблем је у ставу великог дела “стручне” јавности у Америци, психолога који се већ јављају да оправдају Епштајна, “Педофилија је поремећај а не кривично дело,” јавно тврде неки стручњаци. Процена је да 1% одраслих мушкараца има (сексуалне) склоности ка деци и разлог томе је “што су остали у адолесцентској фази игре са децом малолетног узраста”.

     То су прави психолози, ја морам само да за оне који не разумеју “психологију” педофила који “нису одрасли”, дам пример који сам открио проучавајући породицу Буш. За недавно преминулог Џорџа Буша Старијег су с разумевањем констатовали да је “волео да чешља и игра се с малим дечацима”.

     Вратимо се Епштајновом одласку с овог света. Постоје три могућности окончања његовог живота, тачније “нестанка” с овог света.

     Прва је убиство Епштајна. Један озбиљан истраживач Епштајновог случаја тврди да је први покушај “самоубиства” заправо био покушај убиства Епштајна! Очигледно је да је претерао у “цеђењу” клијената, некоме је прекипело и шпекулација да је постојала уцена од 100 милиона долара за његову главу можда и није тако фантастична као што изгледа.

     У том случају, најсигурнији начин за његову ликвидацију је управо затвор. Зато је мање вероватно да је Епштајн извршио самоубиство. Чиме? Обесио се о кошуљу или панталоне? Како кад је под надзором у ћелији, само неколико метара удаљен од ћелије у којој је Ел Чапо, шеф мексичког нарко картела? Стражари патролирају ходником и на сваких 15-30 минута проверавају стање затвореника.То би значило да је Епштајн чекао да прође контрола и да се хитно баци на “бешење” јер има само 15 минута да то изведе! Да ли верујете да је толико решен да умре да му је то успело на овај начин? Мало је самоубица који то ураде на “сигуран” начин јер подсвесно сваки самоубица жели да буде спашен. Сликовит пример је код самоубица који с моста скачу у реку и у огромном броју буду спашени. Самоубица који заиста жели смрт с моста, скочи на бетон а не у воду.

     Наравно, постоји и трећа опција а то је награда за “добар рад.” Мосад га је добио на руке, одвео га у Израел, где ће Епштајн, после низа пластичних операција, живети као пензионер у неком кибуцу.

     По извештају истражног судије, др Барбаре Сампсон, Епштајн се обесио у својој ћелији али ће она то написати у извештају јер нема право јавног иступања у медијима. Информацију о томе шта ће писати у извештају дао је “обавештени анонимни извор.” Због смрти у згради под федералном јурисдикцијом ФБИ и Генерални инспектор Министарства правде започели су истрагу о околностима Епштајнове смрти. Жртве су већ најавиле да ће тужити и тражити одштету од заплењене Епштајнове имовине, што је могуће по америчким законима.

     Поставља се питање ко је уопште покренуо ову аферу и наложио хапшење Епштајна. Неки аналитичари кажу да је то Трамп. Мислим да ту има истине. Трамп је паметнији него што изгледа. Он је направио отклон од ЦИА, ФБИ-ја, који је отворено радио на рушењу Трампа преко наводне афере о умешаности Русије у председничке изборе.

     Тежиште је ставио на војну контраобавештајну службу у коју Мосад безуспешно покушава да се инфилтрира. Тако је почело искључивање с важних функција Обаминих људи са везама у Мосаду, Сузане Гордон и Џона Бренана.

     Ово је увод и у председничку кампању идуће године и против утицаја и позиције Хилари Клинтон у Демократској странци.


     Бићемо сведоци невероватних афера које ће се “случајно” откривати следећих месеци. У принципу, мене баш брига за Епштајна, Хилари и сличне монструме, њихове каријере и животе. Мене занима ко ће наследити Епштајна у улози државног подводача САД у годинама које долазе. Да ли сте приметили да је сва пажња фокусирана на њега, а да Максвелову нико не спомиње? Можда ће и она у Израел, може да буде професор у некој Мосадовој школи. Такво знање се не одбацује тек тако.

Милан Видојевић: Како је „Deep State” срушио Совјетски Савез (део II)

15.08.2019.

     Поред поменуте активе 1996. године је група “Z” под руководством Јељцина и Черномирдина успела да изнесе из земље 62% буџетских средстава Руске Федерације. Ова финансијска афера је за последицу имала банкротство финансијског система Русије 1998. године.

     Део тих огромних изнешених средстава, укупно 42,8 милијарди америчких долара, коришћен је да се покрију дугови САД код РФС, а остали део средстава пребачен је на чување код страних банака на рачуне разних компанија, фондова и лица. Загребељног, Ушакова, Хајрулина, Шакирзјанова, Љахова, Поспелова, Чурилова, Береговкина, држављанина САД Магелајешуа, држављанина Канаде Фрејзера, Хаза и многих других.

     Само у банкама на Соломонским острвима налази се руских 37,8 трилиона америчких долара. У банци “ABC” у Лондону групација Горбачова чува документа за 65 тона злата (филипинско злато), које је припало Русији за време управе Андропова 1983. године, као део који је припао СССР после поделе капитала међу победницима у Другом светском рату.

     На основу тог злата у различитим банкама у свету је на име Русије отворено 486 рачуна, на којима се чувају трилиони америчких долара и који се налазе под управом Горбачовљеве групације. Током 2007. године је са поменутих рачуна у Централну банку РФ пребачено 112 милијарди америчких долара да би се, наводно, спречила криза. После пребацивања ових средстава, чланови криминалне групације покрали су 57 милијарди америчких долара.

     Други део средстава влада је искористила да изда кредите банкама,а ова средства су, заједно са буџетским средствима, пребачена на Запад у офшор зоне, сада већ нове тајкунске структуре. Бивши министар финансија Руске Федерације, А.Кудрин, после своје оставке је признао да је у периоду 2008-2010. године из Русије на Запад изнето око 200 милијарди америчких долара.

     Средства изнета преко банке “Тan,” и “Добротворног фонда Шашурина,” “Dajmond – Tan,” у висини 36 трилиона рубаља и 323 милијарде америчких долара су, према наредбама страних управљача – банака Ротшилда, Моргана и других, делимично пребачена у Сбербанк РФ, чији је највећи акционар Морган Банк, као и у одељења Сбербанке у шест градова Русије.

     Део средстава остао је на рачунима Централне банке Руске Федерације, чији су оснивачи, такође, наведене стране банке. Једини руски оснивач ЦБРФ је Герашћенко са 1% акција. Сва новчана средства у Централној банци Руске Федерације и Сбербанци РФ су под непосредном контролом страних власника и правно непостојеће Централне банке СССР (сада банка Русија) , којом после распада СССР и до данашњих дана настављају да управљају Герашћенко, Шајмијев и други представници клана Горбачова. На рачунима ових банака у сивом обрту биле су до недавно трилионске суме, веће од буџета државе.

     Према подацима, осим новца, из СССР и Русије је у периоду 1986-1998. године украдене и изнете 22.100 тона злата, од тога је 11.200 тона изнето нелегално, 9.700 тона платине, стотине хиљаде тона бакра, сребра, десетине тона ретких метала. Сва ова богатства државе су сада ван граница земље. Два посто изнетих актива у злату представља део Лужкова, Јеврејина, бившег градоначелника Москве и пребачени су на рачуне компаније његове жене, Јелене Батурине, власнице Затвореног деоничарског друштва “Inteko”.

     Поред осталог, као оснивачки капитал “Inteka” је 1994. године из банке “Tan” уплаћено 4 милијарде 680 милиона рубаља. Украдено је и изнето преко границе дијаманата у вредности 2 трилиона америчких долара и чувају се у осам страних банака. У “Standard Chartered Bank” (САД) се на име бившег сарадника Службе спољне шпијунаже РФ (СВРРФ), В.Дробишева, сада држављанина Немачке, чува 8 тона необрађених дијаманата изнетих из Русије нелегално. Део дијаманата и злата, које контролише ова група из сенке, сакривени су у тајним бункерима на територији Русије, Узбекистана и Белорусије.

     Украдена новчана средства пребачена су и чувају се на рачунима фонда “Меd – Fine Grup,” “Фонда Ердогана”, “Фонда Жака Ширака”,”Фонда Горбачова” и многих других компанија и фондова по свету, као и у међународним клубовима милијардера, који се налазе под контролом генерал-пуковника Службе спољне шпијунаже (СВР) Меркулова и његових компанија “Златни пресек,” “Златна осовина,” и другим.


(Наставиће се..)

Милан Видојевић: Како је Deep State срушио Совјетски Савез ( део III)

18.08.2019.

     Група “Z” и данас контролише, користи и управља средствима изнетим из Русије. Тајна светска влада контролише овај изнети капитал у свом интересу преко компаније “Рака” на чијем је челу један Ротшилд. Руководиоци ове компаније управљају групом “Z” која се у данашње време састоји од 48 “мајстора” контроле капитала Русије и 12 “апостола.” Као што видите, организација има структуру тајног, магијског друштва чији корени су у далекој прошлости, о чему ћу писати неком згодном приликом.

     Мајстори контроле раде по одређеној шеми. Постоји 6 праваца, на сваком правцу по 6 људи у управи, који се мењају, а над тих 36 лица стоји 5 главних мајстора контроле, и још један, главни мајстор, који се налази на Тибету (покушавам да сазнам о коме је реч). Међу мајсторима контроле су следећи представници групе “Z”: Мајкл-Михаил Михајлов, сада држављанин САД, Гаспер, Артур, Прохоров, Кабзар, Аликбекова Галимат, Пахомов, Латишева, Дергачов, Береговкин. Руководилац компаније “Рака,” Ротшилд, потписао је 24. маја 2013. године тајни уговор са руководиоцем народног трезора Пахомовом, о коришћењу новчаних средстава изнетих из Русије у своју корист.

     Према проценама, на рачунима стотина страних организација и стотина подметнутих физичких лица тајне групе концентрисано је најмање 100 трилиона америчких долара и чувају се у стотинама банака широм света. Ова руска актива ради за економије страних држава у којима се чува а не за добробит Русије.

     Током последњих година свог постојања, Совјетски Савез под руководством Горбачова, изгубио је 85,8 милијарди америчких долара. Ова огромна средства била су распоређена овако: Куба: 15.4906 милијарди америчких долара, Вијетнам: 9.1312 милијарди, Сирија: 7.426 милијарди, Ирак: 3.7656 милијарди, Етиопија: 2.8605 милијарди, Северна Кореја: 2.2341 милијарди, Монголија: 9.5427 милијарди, Индија: 8.9076 милијарди, Пољска: 4.955 милијарди, Авганистан: 3.055 милијарди, Алжир: 2.5193 милијарди, Ангола: 2.0289 милијарди.

     Остатак новца био је распоређен на безброј корисника и њихово набрајање одузело би превише простора. Пикантерија је да су комунистичке партије САД, Италије, Француске добиле по два милиона долара.

     Колико је пљачка Совјетског Савеза била темељна нека послужи један податак из овог времена. Русија у иностранству има у власништву 3030 објеката у 124 земље и 19 удела у страним деоничарским друштвима, као наслеђене од СССР. Укупна књиговодствена вредност свих ових актива није већа од 3 милијарде америчких долара.

     Но разорна делатност Горбачова није се огледала само на економском плану, иако је вековни сан Ротшилда био да се освете Русији, о чему сам писао у књизи “Деца новог доба”, 2018. године. Политичка штета била је несхватљиво велика и опасна на глобалном плану.

     Почело је повлачење совјетске војске из земаља трећег света, које су се ослободиле колонијалног статуса али су биле немоћне да се одупру окупацији светског лихварског капитала. Економска експлоатација и финансијско ропство имале су такве размере да је светска политичка равнотежа била озбиљно нарушена од 1989. године и још увек, после 30 година, носи печат Горбачовљеве “перестројке.”

     Почетком децембра 1989. године, приликом чувеног и значајног сусрета Буша Старијег и Горбачова на америчком ратном броду код острва Малта, једно од датих обећања било је повлачење совјетске војске и војне помоћи из земаља које су биле трн у оку САД-а. У првом реду то су биле Куба и Никарагва. Ако СССР повуче своју војну помоћ и подршку овим земљама, Буш ће тражити од Конгреса укидање неког безвезног амандмана, Џексон-Веника. Горбачов се повукао из ових земаља, али наравно, није добио ништа заузврат.

     Ускоро је уследило повлачење совјетске војске из НДР Немачке, Пољске, Чехословачке, Мађарске, а директна штета у напуштеним инфраструктурним објектима мерила се милијардама долара.

     За закључак, ево још једне анализе како се Дееп Стате, “држава без територије и правног статуса, устоличила у овом периоду као доминантна глобална политичка и економска сила.

     У то врeме један грам злата на светском тржишту вредео је 14 долара (428 долара за унцу). Државна банка СССР-а продавала је злато Министарству финансија СССР-а по цени од 1 рубље за један грам. Клан Горбачова продао је рубље међународним шпекулантима по цени од 5,50 центи за једну рубљу, односно 18 рубаља за 1 долар. Дакле, Министарство финансија би куповином у Државној банци код В. Герашћенка 300 тона злата платило 300 милиона рубаља и продајом на светском тржишту по 14 долара за грам зарадила 4,2 милијарде америчких долара. Трошкови куповине злата износили су 300 милиона рубаља, што одговара износу од 16,6 милиона долара. Зарада на овој превари износила је 4,183 милијарде америчких долара.

     Ова зарада пребачена је у западне банке на личне рачуне чланова Горбачовљевог клана. Део тих средстава налази се у великим европским банкама, “Euro Bank” у Паризу, “Ost-Vest Handelsbank” у Франкфурту. Део је пребачен у “мале” банке као што је “Ist Handelsbank” у Цириху, која је касније “банкротирала” уз губитак од пола милијарде швајцарских франака. То су банке за тактичко прање новца, приме капитал из анонимних извора, средства дистрибуирају на сигурне банкарске дестинације, а ове “проточне” мале банке иду у банкрот.

     Уредбом Већа министара СССР број 1118 од 6. октобра 1987. године, која је усвојена на инсистирање М.С.Горбачова, и коју је сам потписао, па Протоколом о намерама, који је Борис Јељцин потписао са институцијама Банке федералних резерви и Међународним монетарним фондом, као и даље активности на изношењу активе из Русије довели су до тога да је рубља девалвирала своју вредност 25-26 пута, пошто су златне резерве у количини од 9.620 тона злата предате на чување приватним подметнутим лицима и замењене доларском валутом. Само да напоменем, паритет 1 грама монетарног злата данас износи 39.000 америчких долара.

     Према истраживању стручњака који су имали увид у извоз дијаманата и њихово чување, дијаманти СССР-а и Русије у вредности од 350 милијарди долара налазе се у Londes Banci, у вредности 150 милијарди долара у банци Kredit Svis, у Drezdener банци и Дојче банци у Немачкој 60 милијарди долара, у банци StandartChatWele у вредности 87 милијарди долара, у JPMorganChase у износу од 200 милијарди долара, у банци UBS у вредности 250 милијарди долара, у Micubiši банци 1 трилион долара, а у Standard Chartered Bank ускладиштено је 8 тона необрађених дијаманата.

     Тако је САД и Deep State, уз помоћ Горбачова и његове групе, без испаљеног метка, применио тактику која је у суштини западног колонијалног духа, од XIII века до данас, и победио, раскомадао и избрисао са мапе света свог главног непријатеља и највећу сировинску базу света – Совјетски Савез, остављајући га да лежи срушеног у блату и хаосу и да моли за помоћ и милост.


     Баш као што су и замислили Американци. Да ли ће напори Владимира Путина, нове Кине, и остатака слободног света бити у стању да зауставе Deep State и спасу себе, и нас, од потпуног брисања и нестанка са лица земље, остаје да се види. Бићемо сведоци, ако не и учесници те гигантске борбе.

Милан Видојевић: Тесла, велика српска непознаница

21.08.2019.

     У овом тексту пишем о још једној икони српског националног поноса, великом Николи Тесли, генијалном научнику, са жељом да осмотримо мање познате делове његовог живота и активности, како би се остварила једна од битних сврха мојих текстова – буђење.

     Неопевана је заблуда из школских читанки, која се касније проширила на опште место, да је Тесла био изумитељ који је “везивао жице и правио струју.” Онда је, као прави Србин, театрално поцепао уговор са Вестингхаусом јер овај “није могао да плати” долар по коњској снази инсталисане снаге! (јадан Вестингхаус, пропадала му је фирма и поред стотина милијарди које су зарадили у протеклих 70 година, почевши са Теслом).

     Тесла је задњих двадесет година свог живота провео радећи на пројектима, тачније речено теоријама, које нису биле за “наше време”. Наравно да се и америчка армија заинтересовала за ове теорије и била је једина у то време која је могла да финансира експериментални рад. Један од тих експеримената био је и рад на ономе што знамо данас као “Пројекат Реинбоу” или популарно речено – “Филаделфијски експеримент”.

     Прва половина XX века била је време постављања многих револуционарних научних теорија. Једна је била и “Левинсонова временска једначина”, која је требала теоријски да постави принципе за постизање невидљивости код великих, чврстих објеката. Експерименти невидљивости отпочели су тридесетих година прошлог века на универзитету у Чикагу.

     На Принстон универзитету у САД је 1933. године формиран Институт за напредне студије, у коме су водећи научници били Алберт Ајнштајн и Џон фон Нојман. Ускоро су и пројекти невидљивости пребачени на Принстон. У току 1936. године пројекат је проширен и Никола Тесла је постављен за директора групе. С Теслом, слажу се сви ауторитети, пројекат је кренуо крупним корацима напред. Радови су настављени до 1940. године, када је извршен експеримент у војном бродоградилишту Бруклин. Био је то тест на малом пловилу, на коме није било људске посаде. Брод је добијао енергију од генератора са других бродова, с којима је био повезан кабловима.

     До краја 1941. Тесла је припремио експеримент с разарачем “Елдрич” (Eldridge), који се градио у бродоградилишту. На броду су извршени допунски радови, тако што су навоји жице обмотавали цео брод, а калемови су били постављени на самој палуби брода. Међутим, како се пројект развијао, како се ближио свом финалу, тако су неспоразуми Тесле и фон Нојмана прерасли у озбиљно размимоилажење око начина како експеримент извести. Тесла је био против присуства посаде на броду у тренутку експеримента, фон Нојман је, под притиском америчке армије којој је требала противрадарска заштита за бродове, био за то да се одмах проба са људима на броду.

     Американци су тада били опчињени магијским концептом нацистичке науке, чијим су се дометима дивили, а истовремено је се и плашили, а чија је битна димензија подразумевала потпуно занемаривање људског фактора, који се у нацистичкој Немачкој лако жртвовао у разноразним, често монструозним истраживањима.

     Тесла се из Филаделфијског експеримента повлачи после свађе с фон Нојманом, у марту 1942. године. Како тврди Ал Биелек, који је као млади сарадник учествовао у раду на овом пројекту, Тесла је убијен 7. јануара 1943. године, јер је превише знао.

     Чак и опскурни Ото Скорцени у својим мемоарима пише да је лично убио Николу Теслу, угушивши га јастуком. Ово је сумњива тврдња, сем ако се не поверује у други део Скорценијевих тврдњи, да су он и Гелен долазили подморницом у Монток више пута, и ту искрцавали златне полуге, за оно што ће уследити касније – за потребе Илумината IV Рајха.

     Фон Нојман је извео први експеримент 20. јула 1943. године, када су калемови укључени. Брод је прво био обавијен измаглицом а онда је физички нестао. 12. августа 1943. године експеримент је изведен с пуном снагом. Преживели у овом експерименту, браћа Камерон, су у научнофантастичном маниру описали шта се десило. Електромагнетно поље је било тако јако да су људи на броду претрпели тешке физичке и психичке повреде, а многи су погинули. Све даље личи на научну фантастику и нећу о томе (то сам обрадио детаљније у књизи IV Рајх).

     Изабрани датум, 12. август, наравно, није нимало  случајан. Тог дана је могуће извести тзв. “колапс таласне дужине”, јер Земља тог дана пролази кроз своју најосетљивију фазу биоритма планете, који се понавља у двадесетогодишњим интервалима, и 12. августа је могуће отворити просторно-временске портале ка хипер свемиру и другим димензијама.

     Све ово је Тесла знао, а посебно шта значи отварање Пандорине кутије неконтролисане злоупотребе науке, без освртања на последице. Да је био жив на крају Другог светског рата суочио би се с још једним мрачним пројектом илумината, са “Операцијом Спајалица”(Operation Paperclip), која је за циљ имала спашавање важних нацистичких научника, њих преко 3000, који су пребачени у САД, где им је дат нов идентитет и могућност да наставе с експериментима започетим у нацистичкој Немачкој, што има свој континуитет до данас.

     Чему ова прича, запитаћете се. Већ сам рекао, морамо много озбиљније да  ишчитавамо сопствену историју, философију, науку, морамо да превазиђемо поимање наше историје која нам је сервирана на нивоу буквара. Нећемо ваљда целог живота читати буквар?! Нећемо се ваљда дивити нашим историјским величинама кроз оно што нам други наметну као дебилни дискурс – “проналазача с белим рукавицама”?

     Нисмо ваљда толико немарни и некритични према “будућности”, зато што нам је “прошлост” тако романтично блесава? Да ли сте се запитали како то да Тесла није имао тестамент? Како му “није пало на памет” да своје патенте завешта свом народу, него је милијарде долара опростио Моргану и Вестингхаусу? На страну што не знамо шта се налазило у 80 лимених сандука(!) које је запленио ФБИ. Усрећили су нас после Другог светског рата кад су нам послали Теслине беле рукавице, штап за шетњу и фрак! Шта је Тесла – мађионичар Мандрак? Патенте и нацрте су задржали за себе, а нама су предали Теслин полуцилиндар, фали још само бели зец.


     Далеко ћемо догурати ако дозволимо да нам и даље краду памет, кроз деценије и векове. Ионако је немамо довољно, а и то мало, неке белосветске (политчко-научне) битанге нам однесу. Ми смо равнодушни као да нисмо свесни да се краде будућност наше деце. Ко нема своје “памети”, користиће туђу, ма како бизарна била. Још ће нас убедити да нам чине услугу, дајући нам “знање”, да су наши добротвори. Тесла, уколико све ово види, мора да “спинује” у гробу, милион обртаја у секунди.

Милан Видојевић: Ко је напао рафинерије у Сауди Арабији?

25.09.2019.

     Већ данима сви светски медији прате драматична збивања у Саудијској Арабији. Почело је нападом “дронова” на рафинерије ARAMCO-a, иначе највеће на свету. Напад је био разоран, оштећена постројења преполовила су саудијску производњу нафте готово  на пола ( 5,7 милиона барела дневно), што чини 5% светске понуде на тржишту.

     Цена сирове нафте скочила је 12 долара по барелу, чим су се берзе отвориле у понедељак. Повећање од 20% највеће је дневно повећање цене у историји берзе и говори о драматичној ситуацији у којој се нашла не само Сауди Арабија, тржиште нафте, светска економија, већ се политичка паљба осула по потенцијалним кривцима, доводећи поново овај регион до тачке усијања.

     Иако је портпарол племена Хути из Јемена, које је у грађанском рату у овој земљи већ годинама, дао изјаву да су они извршили напад на нафтна постројења, јер Сауди Арабија активно учествује у јеменском рату авијацијом и војском против Хута, није било званичног саопштења нападнуте државе. Амерички државни секретар Мајк Помпео огласио се први. По њему, напад је дошао из Ирака али је изјава брзо промењена да је напад дошао из Ирана, дугогодишњег крвног непријатеља Америке.

     Јасно је да Америка тражи изговор да се војно умеша у евентуални сукоб, па је “ирански напад” узет здраво за готово у светским медијима и то је резултирало изјавом да ће америчке војне трупе бити послате у Сауди Арабију. Хуте више нико не спомиње, као што нема коментара да је амерички систем ваздушне одбране “Патриот” поново показао све своје слабости, немогућност да спречи ваздушне нападе, сем ако није ни активиран да спречи напад.

     Моја анализа овог догађаја мало се разликује од оне која се форсира у светским медијима. Прво питање би било, ако је Иран извео напад, шта би Иран тиме добио? Ништа. Ни у политичком ни у економском смислу, а сигурно је да би погоршао своју политичку ситуацију што му свакако не треба. Управо је дан уочи заседања Уједињених нација стигла унисона осуда Ирана од стране Велике Британије, Француске и Немачке. Јасно је да САД тражи “збијање редова”, иако само САД и Британија имају директне власничке уделе и у Сауди Арабији и Арапским Емиратима, и контролишу светску трговину нафтом.

     Ако погледамо коме користи повећање цене нафте, која се стабилизовала на 10% повећања у односу на цену пре напада, онда су то четири највеће светске компаније, које популарно зову “Четири јахача Апокалипсе,” које имају вишедеценијски монопол производње, прераде и продаје арапске нафте. Када се из тога извуче и амерички стратешки интерес и светски монопол контроле светског тржишта нафте, производња потребне опреме за вађење, прераду и транспорт, менаџмент на светском нивоу у коме су запослене стотине хиљада људи – онда слика постаје мало јаснија.

     Ту се Иран не уклапа већ дуго времена. Не само као озбиљан произвођач сирове нафте, чију цену одавно не обрачунава у доларима и не прима доларе за продату нафту, већ и као битна карика на кинеском “Путу свиле,” који озбиљно прети Европској Унији и њеним вековним монополима на Блиском Истоку. Преко избацивања Ирана из игре, његовог озбиљног политичког дисквалификовања, економског рушења, рушиће се и дугорочни кинески планови.


     Да ли је сада јасније зашто процес дестабилизације мора да започне САД? Да ли вам се чини невероватном идеја да су САД напале рафинерије у Сауди Арабији? Мени не. Прво, имају дугу историју напада и на себе и на друге како би се појавили да “реше ситуацију” (Ordo ab Chao) у корист нападнутих, а заправо да ново решење прилагоде свом стратешком интересу, почев од Кула близнакиња па до Србије. Популарна дефиниција “пратите ток новца” ако желите да видите оног ко је заинтересован за решење у своју корист, непогрешиво важи и у овом случају. Ток новца води ка групацијама Ротшилда и Рокфелера, од тридесетих година прошлог века па све до данас. Истражио сам те токове и о њима ћу писати у следећем наставку.

Милан Видојевић: Шта је ARAMCO и ко је прави власник?

01.10.2019.

     Трагајући за коренима приче о нападу на највећу рафинерију на свету у Саудијској Арабији, дошао сам до података, срећом доступних, ко су власници ових нафтних постројења, а то ће вам појаснити могућу позадину овог напада. После овог малог истраживања ја нисам имао дилему око тезе ко је нападач, а коју сам изнео у првом делу овог текста.

     Ова прича почиње 1933. године када “Стандард Оил Калифорнија” (“Socal”) добија прву концесију у Саудијској Арабији за експлоатацију нафте. Породица Сауд је добила 5.000 фунти за прву годину најма и зајам од 30.000 енглеских фунти, све плаћено у злату.Ту се десила и прва превара јер је амерички председник Френклин Рузвелт забранио испуњење овог уговора јер је у САД-у била забрањена трговина златом. “Socal” је заобишао забрану преко Лондона, купујући злато од британске филијале “Морган Гаранти Траста.”

     “Socal” 1938. године мења име у “Шеврон,” отвара нова налазишта у Сауди Арабији и Катару и оснива “Арапско америчку нафтну компанију, „АRAMCO“. Убрзо су укључили у овај подухват “Стандард Оил Њу Џерси” (касније “Ексон”), “Стандард Оил Њујорк (касније “Мобил”) и “Тексако”, као партнере. Овај конзорцијум ће постати највећа нафтна компанија на свету, три пута већа од “Ројал Дач Шела.” Позвани су и “Бритиш Петролеум” (БП) и “Ројал Дач Шел”, који су контролисали “Ираки Петролеум Компани” и “Ираниан Конзорцијум”, да се придруже.

     Ускоро су уследила нова удруживања и пословне асоцијације, “Шеврон” и “Тексако” заједнички су поседовали “Бахреин Петролеум Компани.” Богата породица Мелоун, власник “Галф Оила,” у заједници са БП, контролисала је нафтна поља у Кувајту. До 1949. године, БП и “Ројал Дач Шел” контролисали су 52% нафтних резерви Блиског Истока, а пет америчких гиганата – “Ексон,” “Мобил,” “Шеврон,” “Тексако” и “Галф” – контролисали су 42%.

     Саудијска Арабија у свим светским медијима одавно тврди да је власник АRAMCO-а. Откупили су 25% акција ARAMCO-а до 1973, повећали на 60% у 1974. години, а до 1980. купили су остатак, тако да се фирма од тада зове “Сауди ARAMCO.” Но, прича није тако транспарентна као што се чини. На њујоршкој берзи је 1990. године био податак да “Ексонова” фирма “Ексон Оверсиз” поседује 28,33% акција ARAMCO-а. Оно што је подједнако важно, “Четири јахача Апокалипсе” кроз мениџмент, сервисне услуге и заједничке компаније у осталим сегментима, са државом и богатим породицама Сауди Арабије, заправо управљају овим гигантом. Огромна рафинерија Јанбу зове се “Мобил Јанбу Рифајнинг Компани,” а подједнако велику рафинерију у Џеди 50% акција држи “Ројал Дач Шел.” “Мобил” такође поседује већински део у “Луберефу,” прерађивачу нафте, и у “Петролубу,” блендинг рафинерији. Два велика произвођача етилена су 50% у власништву “Мобила” и “Ројал Дач Шела.”

     “Шел” је власник 50% “Сауди Петрохемикал Компаније,” а “Ексон” је власник и оператер “Ал Џубал Петрохемикал компани” и “Ексон Хемикал Арабиа”. “Тексако” има две заједничке компаније са ARMACO-м у Америци, “Тексас Рефајнинг & Маркетинг” и “Стар Ентерпрајсиз.” Од 1990. године “Тексако” добија 92% сирове нафте из Сауди Арабије. И не само то. Свој монополски положај ове споменуте компаније потврђују и посебним аранжманом са Сауди ARMACO-м. Сирову нафту добијају са дисконтом од 5$ по барелу сваког дана у односу на берзанску цену барела за тај дан.

     Јасно је да су интереси САД и Сауди Арабије огромни, не само економски већ и политички. Од колонијалног статуса Саудијска Арабија и породица Сауд израсли су данас у моћног фактора светске политике. Не само богатством које се процењује на четири хиљаде милијарди, чиме су превазишли и Ротшилде за тричавих хиљаду милијарди, већ су моћни и опасни као заштитници и финансијери вехабијског ислама, екстремног агресивног облика ислама. И то је можда још један од разлога напада на Сауди Арабију, ако су напад извели Јемен или Иран, у  шта ја лично не верујем.


     Фанатични ислам се показао као опасан политички концепт који се више пута отео контроли, а што је породица Сауд промовисала здушно, уз пуну помоћ Британије. Да би слика била потпуна, у трећем наставку даћу вам анализу секте вехабија и њиховог учења.